Čarobni (blogerski) svet

U GOSTIMA 

U početku beše čarobni svet knjiga koje sam veoma rano otkrila. I čitala, čitala i čitala. Poistovećivala se sa junacima romana, bila sa njima, „videla“ sva ta mesta, upoznala sve te ljude…

Čitajući, bolovala sam njihove boli, radovala se sa njima, plakala sa njima, putovala na krilima mašte u neke daleke i nepoznate predele, geografski daleke i one druge, nepregledne predele ljudske duše…

Davno sam počela da pišem dnevnik, da zapisujem svoje misli, svoje prve tuge, prva razočaranja, prve ljubavi. Neka lutanja, traženja, boli, smeh, suze radosnice i one druge…

Otkrih igru rečima. Ta igra beše čudesna. Ta igra i mašta mogu da odvedu u neslućene predele…

Kroz pisanje, kao i kroz čitanje mogla sam da putujem kroz vreme, da budem prosjakinja i dvorska dama, sluškinja i kraljica, majka i bezdetna žena, dete i odrasla osoba, žena i muškarac, svemirski putnik, beduin zatrpan peščanom olujom u Sahari…

Mogla sam da uživam u suncu Mediterana i ledom okovane pustinje, da putujem predelima kojima ljudska noga nikada nije kročila, da u isto vreme budem u Parizu i Bombaju, u Australiji i na Pešteru…

Muškarci su divna bića

Sve češće čujem da nema pravih muškaraca. Drvlje i kamenje po njima. Jure karijeru, piju pivo, sede u kladionicama, oholi su, bezosećajni, samoživi, nemaju duše…

Zašto ih nema i zašto su takvi i ko je kriv i da li je iko kriv…

Muškarce i žene rađaju žene, vaspitavaju, hrane, čuvaju, kupaju, paze i maze. Onda ti dečaci porastu i postanu muškarci. I to nesavršeni, bezosećajni, samoživi skotovi, kreteni…

Tako kažu žene…

Kriza - svetska a naša

KNjIGA O MILUTINU

„Polakote, ljudi, znam ja i šta je rat i šta je porez, ama nisam ja sam svoju štalu ispraznio, nisam ja stoku propio ni prokock’o, nije u nju šap udario, nego rat i okupacija. Čeknite dok se Milutin zaima, pa će biti i državi i Milutinu – kažem a izvršioci ni da čuju.
Zakon ti, Milutine, izgoni junice, kažu, država traži svoje.“…

E moj Milutine davno si ti robijao zbog onoga „država traži svoje“. I sada država traži svoje, a ja nemam kome da se žalim pa pišem tebi. Ti ćeš jedini razumeti. Niko drugi neće i nije ga briga.

Ti si svašta preturio preko glave, preživeo i video al` ova čuda nisi. Ono  i mi smo svašta preturili preko svojih glava. I ratove  i bombardovanje i Jezde i Dafine i zemljotrese i poplave i nesreće i vlast koja je čas vlast čast opozicija.  Sve se to izmešalo moj Milutine pa ne može čovek da popamti ko je kad vlast a ko opozicija. Ili su svi jedno te isto….

I sada država traži svoje i nije je briga jel imaš il`  nemaš kao što je nije bilo briga ni u tvoje vreme. Ništa se moj Milutine ne menja. Opet došo` đavo po svoje. Čim ponestane državi para ona udari po sirotinji. Nekada su to bili prinudni otkupi, žito, krave, konji, volovi, svinje…

Haos na štiklama

Moje najjače oružje je jezik…

Dugačak može kuglu zemaljsku da opaše. Oštar, britak, britkiji od sablje. Kog`  on poseče tu ni trava ne niče.

Dok sam bila klinka strašno sam želela da budem muško. Pa kad me neko iznervira, onako baš pošteno, da mogu da ga prebijem. Muški…

Ali Bog mi nije dao snagu koju imaju muškarci ali mi zato dade jezik tj. jezičinu…

Ubaciću te u kompjuter

Pre par godina zaglavim u bolnici. Nisam se osećala dobro, išla od doktora do doktora, svi kažu nije mi ništa al` meni dobro nije. Prođe tako dva, tri dana. Vidim da tu nisu čista posla i odlučim da odem uveče u dežurnu bolnicu da me ispregledaju pa da znam na čemu sam. Il` ću da živim il` ću da mrem…

Da se pripremim…

Stignem oko deset sati čekam do dvanaest, unervozila sam se i taman kad` sam htela da odem da im sve po spisku  prozvaše me.

Pregleda me ona doktorka, kucka, lupka, plazim jezik nekažnjeno, cokće i piše nešto a meni ni A ni B da kaže.

„Doktorka, guknite već jednom. Šta mi je? Samo uzdišete i cokćete. `Oćete da umrem ovde, što od čekanja što od nestrpljenja“

„ Ne znam, nisam sigurna šta je u pitanju“ reče mi.

U jebem ti pa ko će da zna ako doktor ne zna. Ja da znam šta mi je ne bih ni došla  al` dobro.

Prirodna smrt

maj 2014

Poplave su bile i prošle. Mnogo ljudi je ostalo bez svog doma. Neki i bez života.

Neke kuće su obnovljene, neke nisu i ko zna da li će ikada biti. Broj nastradalih nikada nije objavljen. Sve je prekrio veo zaborava.

Čitala sam da broj nastradalih i nije toliko veliki obzirom da su polave bile biblijskih razmera. Među nesrećnicima koji su izgubili živote tako što su se podavili, ima dosta i onih koji su umrli prirodnom smrću.

Razmišljam o toj prirodnoj smrti. Kakva je to prirodna smrt? Od starosti, bolesti ili umreš od tuge kada znaš da posle mnogo godina mukotrpnog rada shvatiš da više nemaš ništa. Ni kuću ni u kući i da ti je ostao samo goli život. Da zavisiš od tuđe pomoći, od nečije dobre volje i dobre duše.

Lilit ili Eva...

Danas sam Lilit…

Sutra ću možda biti Eva…

Koja je od njih dve jača

Koja je prava žena

Strastvena, divlja,

neukrotiva Lilit

jaka kao stena

Ili poslušna,

krotka, mirna,

pomalo lukava Eva…

Demonsko biće

s plamenim bičem u ruci,

ili anđeo nevini

što jabuku greha

skriva u svojoj duši…

Mojim venama teče

krv jedne od njih…

Koja je moja pramajka…

Čija sam ja kći…

Luna

Slutim da se Anka zvala...

Svi su je znali kao Dadu. Tako su je zvali ukućani, komšije, rodbina, deca...

Mala, sićušna, vredna, spretna i okretna podjednako dobro i brzo radila je sve kućne poslove, vezla, šila, plela, kuvala, čistila srebrni escajg svoje bake koji se čuvao za posebne prilike.

Velika kuća na „lakat“ bila je besprekorno čista i uredna. Na pendžerima firange (zavese) njenom rukom rađene, na stolu uvek snežno beli stolnjak uštirkan i izvezen njenom rukom, jastučnice  „belim vezom“ i šlingerajem izvezene, uštirkane i blještavo bele, krasile su spavaću sobu.

Čak su i maramice bile ukrašene  vezom i rukom rađenom čipkom a u uglu sitnim bodom izvezeni inicijali A. L.

Suđenje

Po ko zna koji put u ovom mom dugom i teškom životu sude mi. Sude mi oni koji koji su zaslužili moj prezir. Sude mi zlikovci, lopovi, ubice, secikese…

Zašto baš meni?
Ispričaću vam. Možda onda shvatite. I vi i ja…

Lepotica sam. Moja lepota je potpuno prirodna i vanremenska. Oči mi sijaju neobičnim sjajem od suza koje su se pretvorile u reke i jezera, od njih su iznikle šume, trava, cveće…

Suze su lek za moju napaćenu dušu. Od mojih uzdaha i jauka zemlja se pomera…

Braća po majci

Doveli su je u kuću Martinovića iz Berana, iz Kovačevića.
Celo selo je izašlo da vidi nevestu. Pričalo se da je iz bogate kuće. Svi su želeli da vide lepu, mladu i bogatu nevestu Pera Martinovića.

Jahala je na konju, na čelu kolone. Za njom su išli konji pretovareni njenom opremom, haljinama, posteljinom, posuđem…
Kao što dolikuje nevesti iz bogate kuće koja dolazi u bogatu kuću.

Jebivetar ( 3 )

Naš dragi nedopečeni jebivetar upleo se ko` pile u kučine. Ne može sebi da dođe. Stalno razmišlja o njoj, toj maloj. I pita se kako je to moguće. Da je toliko zavoli, da mu se toliko zavuče pod kožu. On neodoljivi i neosvojivi kapitulirao pred tom malom „vešticom“. Pred derletom, klinkom! Balavicom!!!

Moli je da se uda za njega a ona neće. Ej, on moli neku ženu! Jel vi možete to da zamislite? Sve su njega molile, kumile, pecale na razne načine. Neke su morao je priznati mada nerado, bile vrlo maštovite. I ništa. On je odolevao. Šta mu sada bi?

Jebivetar ( 2 )

Kad sam onomad pisala o jebivetrima, smetnula sam s uma da postoje dve vrste. Ima onih koji čitav život ostanu jebivetri. To su oni o kojima sam već pisala. Radi pravde i ravnoteže ne mogu da ne napišem nešto i o ovoj drugoj vrsti. O nedopečenim jebivetrima kako ih nazva jedan muškarac. Dal ` se uvredi čovek ili ne ne znam al`  natera me na razmišljanje. Shvatih da je u pravu. Da ni jebivetri nisu baš svi isti. I tu ima podela. Na one reš pečene i one nedopečene.

Ti nedopečeni,  to su oni koji rade sve kao i prethodno opisani ali samo dok su mladi. I dok se ne zaljube. Ali za razliku od prve vrste ne u sebe same već u neku ženu. Oni što kad se zatreskaju zaborave na sve. I na recke, i na titulu i na sve žene ovoga sveta osim te jedne koja im je smrsila konce.

Jebivetar ( 1 )

Znate onu vrstu muškaraca koji lete s cveta na cvet?

Ima ih u popriličnom broju. Nema žene koja nije naletela bar na jednog takvog u svom životu. Ja takve zovem jebivetar. Neki se uvrede. Nekima laska.

E ti jebivetri nekako su se uvek lepili za mene. Ili ja za njih. Nisam baš sigurna a i mrzi me sad da analiziram. Bilo kako bilo, uvek su bili u mojoj blizini. Privlačili me jesu da se sad ne lažemo, ali ih nisam volela. Mislim, nisam se nešto zaljubljivala u takve. Bar sam se trudila da mi se to ne dogodi. To da se zaljubim u nekog jebivetra bi bilo strašno. Ti ga voliš a on voli sve žene. Podjednako mršave, debele, taman kako treba, plave, crne, smeđe, riđe i sve što naiđe….

Magija

Koliko li je jak kad je uspeo da savlada ženu poput mene. Divlju, neukrotivu, razmaženu, tvrdoglavu, svoju, preku, jezičaru. Ženu koja voli da naređuje i ne voli da sluša, koja ne trpi autoritete bilo koje vrste, koja se ne pokorava i ne popušta čak i kada zna da nije u pravu…

Koliko li je nežan kad je uspeo da raskravi zamrznuto srce žene koja se plašila ljubavi, koja je bežala od zaljubljivanja, nežnosti, kad je uspeo da od mene napravi zaljubljenu ženu, zaljubljenu uprkos godinama, protoku vremena, nedaćama koje život nosi…

Svadba, venčanica i torta na sprat...

Baba mi ima osamdeset i kusur godina, jedva preživela poslednji šlog. I zaljubila se. U bolnici. I hoće da se udaje. To ti je kad je amor loš strelac pa zabode strelicu u pogrešnu metu .

Izabranik srca njenog ima osamdeset pet. I on preživeo šlog. Bili zajedno u šok sobi i zbližili se kaže baba. On izašo pre nje al` ne može još da je poseti dok se malo ne oporavi i stane na noge.

Ako stane, mislim se ja.

Ja joj verujem

Udali su je a da je niko pitao nije. Najstarija snaja je bila glava kuće. Posle smrti  muža  njena se reč morala slušati.

Govorila je Smiljki da ne može doveka biti na njenoj grbači, da  ona ima i svoju decu o kojoj mora da misli. Da joj je vreme već prošlo, da je niko neće i da joj je to jedina prilika. Da treba da bude srećna i zahvalna što Mitar hoće da je uzme sirotu i gologuzu, bez miraza. I još matoru devojku. A tek što beše napunila osamnaest.

Za nepunih godinu dana ostala je bez oca i majke.  Imala je šest godina, brat osam kada ih je snaha poslala u sirotište. Nije mogla da brine o tolikoj deci. Imala je i svoje troje, muž nestao u ratnom vihoru, kuća velika, posla mnogo.

Tata

Kako je bilo dečaku kada je u osmoj godini izgubio oca a u devetoj majku? Kako se osećao kada su ga odvodili u dom za decu bez roditelja? Kako je dečak koji se rodio i rastao  u domaćinskoj kući podneo gubitak roditelja i doma zna samo on.

Nije nikada pričao o tome. Sve njegove priče o detinjstvu završavale su se rečima : “A onda je godinu posle tate,  umrla i mama.“ I ćutao je dugo posle tih reči.

Vodio nas je u  kuću u kojoj je rođen. Pokazao podrum prepun bačvi u kojima se nekada davno čuvalo vino i rakija.  Sobu u kojoj je spavao. Onu u kojoj se slavila Slava. Mesto gde  je stajala ikona i kandilo. Ognjište gde se pekao hleb. Dud ispred kuće gde se igrao. Mesto gde je nekada bila kafana sa sobama za prenoćište. Dedinu  radnu sobu…

Mamino zlato

Upoznaš svoju srodnu dušu, svog princa iz bajke i odlučiš da se udaš. Na sedmom si nebu, lepo ti je, srećna si, zaljubljena…

Ono o čemu ne razmišljaš, a i ko o tome razmišlja,  je da se ne udaješ samo za svog princa već i za čitavu njegovu porodicu. Naročito majku.

Dok si njenom voljenom sinu bila devojka bila si fina, lepo vaspitana i simpatična cura. Onog trenutka kada ste Mami saopštili da želite da živite zajedno ili da se venčate, od simpatične, fine devojčice odjednom se pretvaraš u dvoglavu aždaju, nevaspitanu i lenju opajdaru koja ne zaslužuje tako divnog momka kakav je njen sin.

Bolje da sam drvo rodila

Dan na poslu takav da bolje da nisam ni ustajala iz kreveta. Sve živce su mi pokidale koleginice, dve dokone alapače koje su mirođija u svakoj čorbi.

Pištim ko` ekspres lonac, ne znam gde udaram koliko posla imam i na sve to zvoni telefon. Zove me baba.

E samo mi je još ona falila, mislim se. Znam da će da me smara sa nekim glupostima jer joj je dosadno, sama je i ima vremena na pretek. Ne vredi da joj objašnjavam da sam na poslu. Ona i onako ne sluša šta pričam. Njoj je važno samo da ona meni ispriča šta ima. Ne treba ništa da kažem samo da držim slušalicu i da slušam.

Generalna proba, baba i jezik brži od pameti

Baba odustala od svadbe, torte i venčanice. Sad je rešila da umire i zove nas svaki božiji dan da dođemo na dogovor oko „sarane“. Ima kaže i nešto para samo treba da dođemo da se sve lepo dogovorimo. Uštedela od penzije i sakrila u čarapu.

„ Šta bi baba sa svadbom, tortom i venčanicom? Mi se spremili za svadbu a ti bi sad malo da umireš. Ne može to tako. Čas ovo, čas ono. Odluči se. Svadba ili sahrana. A i te pare što spominješ, jel to onih pet hiljada što si htela da spiskaš na venčanicu“ pitam ja babu.

Krv, suze i alkohol

On sin jedinac iz bogate porodice, rodnu kuću i lance zemlje u ravnici zamenio je životom u gradu odmah po ženidbi.

Kupili su mu njegovi kuću na obodu grada, konje i kola da prevozi krompir, brašno, svinje, grožđe, vino i prodaje u gradu. Iznajmio je i momke da rade za njega, dobro ih plaćao. Posao mu je išao više nego dobro, uvek je imao novca i vremena da posle posla svrati u kafanu. Voleo je da popije, da se veseli, da uživa…

Vremenom je sve više i više pio a onda bi njegova preka narav došla do izražaja. Često se tukao a nije prezao ni od toga da upotrebi nož u tuči.

Sve manje je radio, sve više pio. Dobio je i ćerku ali ni to ga nije otrglo od kafane, pića i obračuna iz kojih je često izlazio okrvavljen, ranjen i sve pijaniji.

Šta ti znaš...

Šta ti uopšte znaš o mom životu...

O meni...

Veseloj, nasmejanoj, raspoloženoj ženi…

Misliš da život je igra koja se igra tek tako,

da sve je na ovom svetu površno, lepršavo, lako…

Ravnopravnost

Žene su komplikovane, ponekad…

Muškarci su jednostavni, ponekad…

Neke to priznaju, neke ne priznaju ni samoj sebi a pogotovo ne muškarcima. Ipak, muškarci to znaju priznale ili ne…

Često ne razumeš ni samu sebe a očekuješ da te on razume…

Da li misliš da je nerazumevanju u muško-ženskim odnosa mnogo doprinela i ta čuvena ravnopravnost? I šta uopšte znači ravnoprvnost? Da budeš ista kao muškarci ili da oni budu kao ti? A to ipak nije moguće. Ti i ne voliš baš tu i takvu ravnopravnost. Ili bar ne ono u šta se pretvorila.

Zašto ne volim političare

Ne volim ih jer su nam oteli život!

Oteli su nam dvadesetak najboljih godina, možda i više, onima starijima od mene…

Oteli su nam pravo da rađamo , da se lečimo, da se radimo, da školujemo decu, da dišemo, da jedemo, da govorimo, da se smejemo, da se radujemo…

Oteli su nam decu. Oterali ih u neke Evrope, Amerike, Australije, Nove Zelande, Engleske, Madagaskare…

Oteli su nam nadu u bolje sutra…

Mi životarimo, ne živimo…

Retko se smejemo…

Često plačemo beglasno…

Depresivni smo, anksiozni…

Zabrinuti za svoju decu, za sebe, za zdravlje, za život…

Nisam verovala u bajke

Uvek sam bila onako malo na svoju ruku, kako to lepo kaže naš narod. Zanimljivije mi je bilo da igram klikere, šutiram loptu , budem indijanac od kuvanja, povijanja lutkica i pretvaranja u princeze.

Nisam padala na priče i bajke na koje su padale skoro sve devojčice. Mene su uvek interesovale neke malo drugačije priče, pesme i romani.

U bajke nisam verovala, ali umele su da mi zaokupe pažnju. Naročito one u kojima se spominju veštice, vilenjaci, đavolčići…

Srce da ti pukne

KNjIGA O MILUTINU

„Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši’ smeti da zaborave, da l’ će ovo biti opisano! – odhukuje Tanasko Stragarac a sve gleda ka onom mestu i onom paklu ‘de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se – ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji’! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog ‘teo da to ostane zapisano, on bi ovak’u sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I manje zaboravnom nego što smo mi.“

E moj Milutine zaboraviše mnogi. Zaboraviše i šta je juče bilo a ne pre sto godina. I što da pamte i zapisuju kad su po belom svetu. A one tamo ič ne interesuju neki Milutini koji su kosti ostavljali po gudurama albanskog krša, Krfa, Bizarte, Soluna…

Ne interesuje to ni mnoge ovde u Srbiji a što bi tamo neke strance.

Mladi otišli odavde. Ne treba Srbiji pamet, mladost i lepota. I nisu oni Milutine otišli što im se išlo. Jok more. Morali da odu. Ne treba Srbiji učen svet. Ne treba Srbiji da se složi i množi, da napreduje, da ima pamet i znanje...

Ne trebaju Milutine Srbiji ni volovi i junice, ni njive i pašnjaci…

Ne treba joj ni selo. Opustelo je. Kuće oronule, njive zatravile, voćnjaci se osušili, vinogradi rađaju al` nema ko da bere. 

Ni šljiva više nema ko` što je nekad bilo. Nema ni kokoške, ni junice il` bika. Nema plača beba ni cike dece. Škole zvrje prazne. Šta će škole bez dece?

Srce da ti pukne kad vidiš sela sa dva tri starca. Prevalili osamdesetu i sede tako u pustom selu. Čekaju smrt a ni ona neće da dođe u prazno selo.

Miris Beograda

Beli Grad…

Moj grad…

Avalski toranj u daljini i znam, stigla sam kući. Srce počinje da bije jako kao da hoće da iskoči iz mojih grudi, da zagrli voljeni Grad. Koliko sam srećna!!!!

Taj osećaj se ne može rečima opisati….

Osećam taj dragi miris, miris mog Belog Grada dok mu se polako primičem ma od kuda i ma kada se vraćala…KUĆI…

Drama, komedija i ( ili ) tragikomedija

Pola sata pred premijeru napetost iza scene dostizala je svoj vrhunac. Kakafonija zvukova tanjila je već istanjene nerve. Smeh, vika, psovke, gunđanje, lupa, glasovi, šuštanje tkanine, bat koraka, reski zvuk alarma…

Reditelj je šetao kao lav u kavezu. Nervozan i namrgođen. Glumci, poluodeveni trčali su ko’ muve bez glave; šminkerke su jurile za njima, garderoberke sa iglama, koncima, makazama, peglom nisu znale gde i kod koga pre da stignu…

Neki su pušili u toaletu. Prorivpožarni alarm zaparao je uši i nerve svih i dodatno pojačao skoro opipljivu napetost…

Noć iskušenja

Magla je bila takva da se Milošu činilo da je ušao u oblak. Nije video put, ulične svetiljke, nije video ništa oko sebe osim beline koja ga je zaslepljivala iako je ponoć davno prošla. Oči su ga pekle od napora i naprezanja. Bio je umoran i želeo da što pre stigne kući. Vozio je veoma sporo i oprezno. Znao je da mu po ovakvom vremenu treba mnogo više vremena.Želeo je da vozi brže i da ta prokleta magla nestane, ali nije mogao ništa da učini osim da mili po putu. Osećao je mučninu od te zaslepljujuće beline. Ne pamti ovakvu maglu.

Pomislio je da bi bilo dobro da malo odmori  ali je znao da ne sme da stane. Sećao se da bi tu negde u blizini trebalo da bude pumpa gde bi mogao da predahne i natoči gorivo, ako nije već prošao taj deo puta.

Tebi

Tebi…

Koji si srušio

sve moje brane kamene

brižljivo građene

kroz godine i vekove…

Koji si uspeo da me pokoriš

u nekog drugog pretvoriš

da mi kosti i snagu izlomiš

penu od mene napraviš.