Kriza - svetska a naša

KNjIGA O MILUTINU

„Polakote, ljudi, znam ja i šta je rat i šta je porez, ama nisam ja sam svoju štalu ispraznio, nisam ja stoku propio ni prokock’o, nije u nju šap udario, nego rat i okupacija. Čeknite dok se Milutin zaima, pa će biti i državi i Milutinu – kažem a izvršioci ni da čuju.
Zakon ti, Milutine, izgoni junice, kažu, država traži svoje.“…

E moj Milutine davno si ti robijao zbog onoga „država traži svoje“. I sada država traži svoje, a ja nemam kome da se žalim pa pišem tebi. Ti ćeš jedini razumeti. Niko drugi neće i nije ga briga.

Ti si svašta preturio preko glave, preživeo i video al` ova čuda nisi. Ono  i mi smo svašta preturili preko svojih glava. I ratove  i bombardovanje i Jezde i Dafine i zemljotrese i poplave i nesreće i vlast koja je čas vlast čast opozicija.  Sve se to izmešalo moj Milutine pa ne može čovek da popamti ko je kad vlast a ko opozicija. Ili su svi jedno te isto….

I sada država traži svoje i nije je briga jel imaš il`  nemaš kao što je nije bilo briga ni u tvoje vreme. Ništa se moj Milutine ne menja. Opet došo` đavo po svoje. Čim ponestane državi para ona udari po sirotinji. Nekada su to bili prinudni otkupi, žito, krave, konji, volovi, svinje…

Srce da ti pukne

KNjIGA O MILUTINU

„Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši’ smeti da zaborave, da l’ će ovo biti opisano! – odhukuje Tanasko Stragarac a sve gleda ka onom mestu i onom paklu ‘de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se – ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji’! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog ‘teo da to ostane zapisano, on bi ovak’u sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I manje zaboravnom nego što smo mi.“

E moj Milutine zaboraviše mnogi. Zaboraviše i šta je juče bilo a ne pre sto godina. I što da pamte i zapisuju kad su po belom svetu. A one tamo ič ne interesuju neki Milutini koji su kosti ostavljali po gudurama albanskog krša, Krfa, Bizarte, Soluna…

Ne interesuje to ni mnoge ovde u Srbiji a što bi tamo neke strance.

Mladi otišli odavde. Ne treba Srbiji pamet, mladost i lepota. I nisu oni Milutine otišli što im se išlo. Jok more. Morali da odu. Ne treba Srbiji učen svet. Ne treba Srbiji da se složi i množi, da napreduje, da ima pamet i znanje...

Ne trebaju Milutine Srbiji ni volovi i junice, ni njive i pašnjaci…

Ne treba joj ni selo. Opustelo je. Kuće oronule, njive zatravile, voćnjaci se osušili, vinogradi rađaju al` nema ko da bere. 

Ni šljiva više nema ko` što je nekad bilo. Nema ni kokoške, ni junice il` bika. Nema plača beba ni cike dece. Škole zvrje prazne. Šta će škole bez dece?

Srce da ti pukne kad vidiš sela sa dva tri starca. Prevalili osamdesetu i sede tako u pustom selu. Čekaju smrt a ni ona neće da dođe u prazno selo.