Lunino blogČe

среда, 20. мај 2015.

Braća po majci




Doveli su je u kuću Martinovića iz Berana, iz Kovačevića.
Celo selo je izašlo da vidi nevestu. Pričalo se da je iz bogate kuće. Svi su želeli da vide lepu, mladu i bogatu nevestu Pera Martinovića.


Jahala je na konju, na čelu kolone. Za njom su išli konji pretovareni njenom opremom, haljinama, posteljinom, posuđem…
Kao što dolikuje nevesti iz bogate kuće koja dolazi u bogatu kuću.




Nevesta tek beše napunila 16 godina. Svetle puti, crne kose i garavih, krupnih očiju, tanana i sitna, lepa. Devojčica, zbunjena i uplašena od novog i nepoznatog. Umorna od dugog puta. Uplašena, puna strepnje i pitanja. Pitanja koje nije imala, nije smela da postavi. O tome se nije pričalo. Osim sa majkom…


Uvedoše je u dvorište, skinuše sa konja, dadoše joj u ruke nakonče, lepo muško dete od godine. Tri puta ga podiže iznad glave i tri puta poljubi. Dadoše joj sito sa pšenicom. Zrnevlje je bacala, a kad isprazni sito baci ga preko krova, na oduševljenje prisutnih svatova.

Sve je radila kako treba i kako su je učili, nesvesna ljudi, graje i ljubopitljivih pogleda. Umorna, želela je da se sve završi što pre i da spava. Jedino što je želela i o čemu je mislila je da utone u san. Da se odmori i prespava sve to što je plašilo, zbunivalo i izazivalo neki neodređeni nemir u njoj. Neku strepnju.

Trgla se kada je Pero, njen muž, uhvati za ruku i povede ka kući.
Tek kad stade pored njega, vide koliko je visok, a ona niska i sitna. Glava joj je dosezala jedva do njegovih grudi.
Kada je prosio i na venčanju, bilo je stid da ga pogleda. Tek sada vide koliko je viši od nje. Mrk i krupan. Njen muž. Potpuni stranac.


Pero beše prevalio tridesetpetu . Snažan, visok, oštrih crta u crnogorskom odelu, koje mu je stajalo kao saliveno, iz bogate kuće, kafedžija, prilika koja se ne propušta. Mnoge su poželele da ih uzme za ženu, a on izabra baš nju, Milenu.

Uvede je u kuću. Dočekaše ih svatovi, veseli, glasno se diveći lepoti Perove neveste. Ljubica, Perova sestra je izljubi, jetrve isto tako. Dadoše joj nešto da pojede, odvedoše je da se umije i osveži, namestiše joj veo i povedoše u gostinjsku sobu koja je bila ispunjena brojnim svatovima i grajom, mirisima jela, duvana i rakije.

Mileni se zavrte u glavi. Od umora, mirisa, graje. S naporom stade u čelo stola i tu ostade do kasno u noć dok i poslednji gosti ne odoše. Kako je običaj nalagao. Nevesta stoji i dvori goste. Nevesta, koja je tek dete. Koje samo želi da utone u san. Da pobegne od svega novog i nepoznatog. Od graje i oporih mirisa. Od stranca koji je njen muž…

Obamrloj i utrnuloj od umora, Mileni se činilo da neće izdržati, da će se srušiti kraj stola, da će se obrukati. Krajnjim naporom je uspela da se održi na nogama uprkos vrtoglavici i slabosti.

Kad i poslednji gost ode Pero naredi sluškinjama da pospreme, a on povede nevestu u najlepšu odaju u kući, koja je za prvu bračnu noć bila naročito uređena, iskićena i opremljena. Bili su tu novi ćilimi, venčići od cveća, njene haljine, darovi ….

Postelja sa blještavo belim jastucima, pokrivačima, sve izvezeno najsitnijim bodom, veštom rukom njene majke. Na podu ćilimi koje je njena majka davno izatkala.


Spremu za Mileninu udaju, Sava je počela da sprema još dok je ova bila u pelenama. Vezla je, šila, plela, tkala, sa mnogo ljubavi, strpljenja i dara. Svaki komad je slagala u škrinju, naročito napravnjenu i izrezbarenu za devojačku spremu. Sve je Sava spremila za svoju jedinicu da se ne obruka i postidi kad` jednog dana ode u tuđu kuću. Žurila je da što više uradi, kao da je slutila da neće imati puno vremena…


Zatvorivši vrata za sobom Pero skide Mileni veo, pomilova je po kosi nežno, podiže je lagano, kao perce i odnese do kreveta.
Rumen obli njeno belo lice. Mučilo je kako da se skine pred nepoznatim muškarcem. Koji je njen muž, znala je to, ali je stranac. Postiđena, umorna i unezverena, zavuče se pod jogan, brzo se razodenu i pokri preko glave. Nije smela da pogleda Pera. Zbunjena, postiđena, uplašena…


U mislima je zazivala majku, pitala sve ono što nije imala vremena da pita, jer njena mila majčica nije više tu. Ona je na nebu, ona je anđeo koji odozgo sa neba gleda svaki Milenin korak. Tako su joj strine koje su je očuvale, govorile…

Kad on leže pored nje i poče je ljubiti, vreli stid obli joj obraze. Što je on vatrenije ljubio, mrmljajući neke reči koja ona nije razumela, to se ona više otimala i branila, gurala ga od sebe, molila, plakala, ali ništa nije vredelo. Onda se prepustila, plačući bezglasno. Plakala je od stida, bola, nemoći, tuge, umora. Plakala je i dugo pošto je on utonuo u san….




Dve godine po smrti muža došli su deveri da joj saopšte da su odlučili da je udaju za domaćina, bogatog i čestitog čoveka, udovca sa šestoro dece. Da joj ni od ptice mleka zafaliti neće u toj kući. Jedino će joj deca faliti, rekoše joj malo se snebivajući ali da će ih zaboraviti kada rodi drugu.

Kako je Mileni bilo kada je čula presudu, samo ona zna. 

Ćutala je dok nisu otišli, a kada su otišli zatvorila se u sobu, plakala, kukala, kose čupala...
Suze joj nisu mogle pomoći. Niko joj nije mogao pomoći.

Pred zoru se umila, očešljala i suvih očiju ušla u sobu gde su spavala njena dva andjela. Dugo ih je ljubila i grlila sanjive, opraštala se od njih, molila Boga da joj oprosti greh što će ih ostaviti i načiniti siročićima, ali drugog izbora nije imala. Devere je morala poslušati ili se ubiti.

Koji je greh manji, pitala se...

Poslednji put je poljubila svoje usnule andjele i krenula ka reci. Izabrala je smrt...

Bog ili sudbina  sprečili su njen izbor. Nije se ubila. Udali su je.


Nevesta, mlada, lepa i nevesela, dvorila je svatove u velelepnoj sobi svog muža Pavla, neznanca i stranca...
Želela je smrt, dobila novi život. Neželjeni...

Mrzela je devere, Pavla, Boga, sudbinu...

Sve osim svoja dva sina...

Još iste noći Pavle joj reče da zna za njenu muku i da je rad da njenu decu dovede i odgaja kao svoju, iako to  red i običaji nisu nalagali. Da zna šta je muka, da voli decu i da ima dovoljno svega, da deca neće oskudevati i da će ih čuvati i paziti kao malo vode na dlanu...

Mileni vrele suze linuše niz obraze. Okamenjena, nemo je zurila u tog dobrog čoveka, tog neznanca koga je u trenu zavolela, koji joj najbliži i rod i prijatelj i drug i muž postade tog časa.


Srećnija nikada nije bila nego tog dana kada je sa svojim čovekom krenula kod bivših devera po svoje anđele.

Nisu im dali da ih povedu. Ni molbe, ni ubeđivanja, ni Milenine suze i preklinjanja nisu pomogle. Rekoše da bi decu dali da su ženska, jer žensko je i onako tuđa kuća, ali muška deca moraju ostati svoji na svome i očevo časno ime nositi.

Pavle nije mogao ništa iako je želeo. Morao je poštovati njihovu volju, red i običaje.

Po drugi put su je ubili toga dana kada joj decu nisu dali. Da joj Pavla nije bilo, preživela nebi. Njegovo veliko srce, to što je želeo i njenu decu a ne samo nju vezalo ih je  neraskidivim nitima  za čitav život.


Rodila je sina i ćerku. Pružala im beskrajno mnogo ljubavi, obasipala ih poljupcima, njima davala i ono što nije mogla  svojim sirotanima. Bdela je nad njima, nije spavala, nije imala mira. Plašila se da će i njih izgubiti...

Pričala im je priče, pevača uspavanke – tugovanke, darivala im smeh i krila suze...

Rasli su okruženi ljubavlju majke i oca, ušuškani u toplinu doma iako je rat okolo besneo. Njima nije mogao ništa. Milena ih je čuvala od svega. Pavle brinuo i o ostaloj deci rasutoj na dve suprotne strane.

A onda je Pavle umro a  Milena postala po drugi put udovica.

Pavla nije mogla prežaliti. On jedini je znao za njen bol i samo je sa njim  mogla pričati i pred njim plakati...

Posle smrti muža, sa još nedozrelim sinom  vodila je duge razgovore. Njemu je poverila svoju muku i bol, krišom ga u selo gde su mu braća živela vodila da ih vidi i zapamti, da prepozna svoju i njenu krv i da ih jednom potraži kada odrastu, muškarci postanu. Jer muškarci ne moraju nikoga slušati. Oni mogu sami odlučivati...


Umrla je godinu posle Pavla od upale slepog creva, ili od prepukog srca, ko to zna...

Jovan nikada svoju braću nije pronašao. Kada je muškarac postao, saznao je da je jedan umro još kao dete a drugi se pred svoju svadbu utopio...

Braću po majci nije upoznao.
Braća po ocu su izginula u ratu.
Sestra i on su preživeli...

10 коментара:

  1. Što reče moj sin juče: "Nema mama nikakve razlike između nekada i sada. Uvek su ljudi isti. Uvek neko zlo vlada!"

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Istina Snežo, sve je isto...ništa se ne menja vekovima...
      Tvoj sin i ja smo o istim stvaririma razmišljali...on juče, ja danas...
      Ljubi tvoje pametno dete, a ja tebe ljubim

      Избриши
  2. Da je onaj, koji sve zna, tako dobroćudan i pravedan, kakvim ga predstavljaju, makar bi nas pitao želimo li uopšte da se rodimo. A, ako baš i hoćemo, odgovara li nam život, koji namje namenio. Šta još da ti kažem - muka kad se rađaš, muka dok živiš, muka dok umireš....Ceo život gola robija.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Potpuno si u pravu Vera. Da je sve onako kako se predstavlja, zar bi bilo toliko tuge, zla, nesreća, gladi, ratova, ubistava, bolesti...nisu svi baš toliko grešni ili sam ja poludela ili tu nešto nije kako treba...

      Избриши
  3. Teška životna muka, sudbina, napisana divnim rečima na znalački način. Pravi si pripovedač ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Život piše najlepše i najtužnije priče. Ja ih samo prenesem na " papir". Hvala Olja od srca

      Избриши
  4. Tužnu si priču izabrala i divno je prenela.Sve vreme dok sam čitala kao da sam film gledla.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Milice ovu priču je napisao život, ne ja. Priča je deo iz romana koji pišem o svojoj baki, očevoj majci koju na moju veliku žalost, nikada nisam upoznala a čija krv teče mojim venama, na koju ličim...
      Hvala ti na čitanju i komentaru. Drago mi je da si je doživela na taj način...

      Избриши
  5. Luna svaka čast. Naježila sam se od glave do pete. Molim te da što prije završiš svoj roman i da nam dopustiš da uživamo u njemu. Savršeno.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Veliko hvala Farah.
      Ne mogu da obećam da će biti brzo jer imam previše obaveza u poslednjih godinu dana. Životnu priču moje bake i svih ostalih koji su učesnici, na ovaj ili onaj način, pišem polako, potrebna mi je velika koncentracija i mir jer mi je jako važno da to bude napisano baš onako kako je bilo. Godinama sam sakupljala deliće sećanja njenih rodjaka, mog oca, njegove sestre, komšija...sada to sklapam u smislenu celinu i želim da njenu životnu priču ispričam što je moguće vernije i tačnije. Ali svakako ću Te obavestiti kada bude završena i poslati ti, makar u elektronskom obliku...

      Избриши