Lunino blogČe

четвртак, 21. мај 2015.

Suđenje




Po ko zna koji put u ovom mom dugom i teškom životu sude mi. Sude mi oni koji koji su zaslužili moj prezir. Sude mi zlikovci, lopovi, ubice, secikese…

Zašto baš meni?
Ispričaću vam. Možda onda shvatite. I vi i ja…

Lepotica sam. Moja lepota je potpuno prirodna i vanremenska. Oči mi sijaju neobičnim sjajem od suza koje su se pretvorile u reke i jezera, od njih su iznikle šume, trava, cveće…
Suze su lek za moju napaćenu dušu. Od mojih uzdaha i jauka zemlja se pomera…



Bila sam robinja. Dugo. Predugo!

Porobili su moje telo, mučili, kasapili, silovali, otimali moju decu. Kako je to bolelo vi ne znate. Molim se da nikada ne saznate.

Ako postoji pakao on je ovde. Ja sam ta koja je prošla kroz njega. Moja deca i ja…

Pakao ropstva ostavio je duboke tragove na mom telu i mojoj duši. Ali nikada nisu uspeli da mi porobe dušu…


Teškom mukom oslobodila sam se ropstva. Podigla sam se iz kaljuge i ponosno ispravila svoje telo. Moja deca i ja. Učila sam ih da budu ponosna, hrabra, dostojanstvena…

Prikupila sam snagu, izvidala rane, podigla se iz prašine i krenula dalje. Popravila sam svoj razrušeni dom, podigla zidove iz pepela, obnovila krov, ozidala odžak, podigla iznova porušene ograde i sačuvala svoje najveće blago, svoju preostalu decu. Tek što su stasala, tek što su počela da žive u miru stigli su novi zlotvori. Da ubijaju, kinje, ruše, pale, ubijaju…

Moja deca su ponovo stradala. I ja sa njima…

Psovala su i Boga i mene i sudbinu; proklinjala me što sam sazidala kuću na drumu, na raskrsnici gde svako malo naiđe horda razbojnika da pljačka, kolje, siluje, otima, pali…
Traže moju decu, žele ih za sluge i robove. Nije im dosta što su nam sve uzeli. Besni što ih nisu našli, pale mi kuću, ubijaju mi decu i stoku, koju nisam uspela da sklonim. Čine to u znak odmazde za moju neposlušnost.


Bezbroj puta gradila sam svoj dom uprkos tome što sam znala da će iznova doći nova horda da ubija, pali i otima. Da nas pokori i podjarmi…

Ali ja se ne predajem! Neću dozvoliti da opet budem robinja. Neću dozvoliti da tuđin gospodari u mom domu…

Bilo je dana kada sam posustajala, kada mi je ponestajalo snage, kada mi se činilo da neću izdržati. Ipak sam izdržala. Moj duh je neuništiv. I pored svih nedaća nije mi dao da klonem. Gonio me je napred ponovo i ponovo. U nove borbe i nove pobede. Sloboda za moju decu davala mi je novu snagu. Oni, moja deca, moja dobra, hrabra deca, moj ponos, moji junaci davala su mi krila da ponovo uzletim.


Pitate se možda kako sam sve to izdržala…
Morala sam da izdržim. Nisam smela da dozvolim da postanemo robovi, da moja deca ponovo bude tuđe sluge…

To me je održalo. To mi je dalo snage. Moja vera u njih i njihova u mene. I kada sam posustajala ona su me hrabrila. Dizala kada sam padala. Kako sam ponosna na njih i koliko ih volim…

Zadobila sam mnogo rana. Teških rana. Najteže je bilo kada su mi deca stradala. To su rane duše. Smrt svakog mog deteta otkidao je deo po deo moga srca, svaka njihova rana bila je i moja. Takvu bol može da razume samo majka…

Svi moji neprijatelji, a bilo ih je i sada ih ima , krvnici su moje dece. Mrzela sam ih i sada ih mrzim. Znam da treba praštati ali ja ne praštam…


Naša stradanja ponavljala su se u pravilnim razmacima. Nisu nam zlotvori davali vremena da predahnemo. Tek što obnovimo porušenu kuću, sakupimo mrvice koje nisu odneli, podignemo glavu i pomislimo da je došao kraj našim mukama oni se pojave iznova…

Preživeli smo nekako. Bilo je jako teško! Bolno! Krvavo…

Mi nikada nikoga nismo napadali. Samo smo branili goli život i kućni prag. Vekovima…

Sada nam sude. Kažu da smo ubice, krvnici, da smo ubijali iz obesti, da smo želeli tuđe, da smo hteli više. Ja znam da oni znaju da sve to nije istina, da im treba krivac i da je sve samo farsa. Namešteni proces. I zato ćutim…

Nikada nisam htela tuđe. Želela sam samo da vratim oteto. To priznajem. Sve ostalo je laž. Njihova prljava, pogana laž.

Dok sedim na optuženičkoj klupi razmišljam o sudijama. Sude mi oni koji su otimali tuđe. I moje. I moje dece. I decu su mi otimali.

Kakvu pravdu mogu da očekujem od pogani. Sude mi potomci razbojnika, lopova, ubica koji su sve pa i kuću i okućnicu stekli otimanjem tuđeg. Oteli su zemlju, vlasnike pobili, proterali ili zatvorili i sada se baškare na tuđem. Zar takvi mogu da budu sudije? Da sude mojoj deci i meni koji smo oličenje časti, poštenja i morala, nama koji nikada ništa nismo uzeli tuđe…

Stojim ispred njih, mojih sudija i dželata. Maskirani su. Žele da ostave utisak, da budu dostojanstveni. Ne znaju da su smešni, bedni i da ja vidim ispod tih njihovih maski lica pljačkaša, ubica, zlikovaca…

Moja haljina je iznošena, zakrpljena, isprana, čista. Siromašna sam. Mala. Sićušna. Ali i u toj staroj haljini ja sam uspravna i dostojanstvena svesna svoje čiste duše i znam da i oni to vide. Moja čista duša naspram njihove pogane, lažljive, licemerne.

Smešim se. Prkosno. Vređa ih moj osmeh. Smeta im moj drski pogled, moje uspravno telo, moje oči zarivene u njihove zenice ogrezle u grehu i krvi.

O znam ja da su oni veliki, moćni, jaki…

Mala, slaba sam ja. Ali to je samo privid, varka…

Stojim uspravno poput kipa i gledam u njihove zenice, ne saginjem glavu, ne spuštam pogled jer znam da nisam kriva.
Rugam im se. Svesna sam njihove nemoći i svoje moći. Priznajem da uživam u toj igri. Znam da sam unapred kriva samim tim što postojim i što neću da im se klanjam, dodvoravam i molim za milost. Znam i da je suđenje samo farsa, predstava za svet kojom žele da pokažu i dokažu da su pravedne sudije…

Žele da priznam krivicu, da izgovorim – kriva sam –

Zato ćutim. Neću da se branim. Nemam branioce ni svedoke. Moj svedok je moja savest. Branim se istinom.

Suđenje je dugo. Mukotrpno. Znam da oni znaju da nisam kriva ali će me ipak osuditi. Uporno traže dokaze, načine da dokažu moju tobožnju krivicu.

Smestili su me u ćeliju, uskratili vodu i hranu ne bi li me slomili i naterali da izgovorim dve reči : KRIVA SAM.

Ucenjuju me, prete mi, ubijaju moju decu. Ponovo. Moj bol je neopisiv. Ali i dalje ćutim. Ne dam im da me slome. I znam da ih užasno iritira moja istrajnost, upornost, prkos, nedostatak straha pred njihovom silom.

Ja, slabašna i mala, mrvica, kap u moru rastem pred njihovim očima i pretvaram se u diva…

Oni, veliki, jaki, moćni postaju crvi koji se uvijaju ispred mojih bosih, izranjavljenih nogu.

TO ne mogu da mi oproste. Zato mi sude. Zato hoće da me proglase krivom, odgovornom za krv i smrt. Da moju odbranu kućnog praga proglase genocidom, da moju decu proglase ratnim zločincima…

Ubeđena sam da ću pobediti svojom nepokolebivom voljom. Jer istina je na mojoj strani.


Dolaze po mene. Vode me u sudnicu. Izreći će presudu, osuditi…
Lanci na mojim nogama me sputavaju ali ipak ulazim visoko podignute glave sigurna u svoju pobedu.

A onda, u trenu, čitav moj svet se ruši. Udarac je prejak. Posrnula sam, umalo nisam pala. Ne verujem sopstvenim očima. Očajna sam…

U sudnici, tu ispred mene sede neka od moje dece. Pognute glave. Ne gledaju me. Možda ih je i stid dok me gledaju onako malu, okovanu. Mene, svoju majku.

Znaju da ja znam da su me izdali, prodali za šaku zlata. Moja rođena deca, krv moje krvi, meso moga mesa svedočiće protiv mene i pomoći našim zlotvorima da me proglase krivom.

Pomislila sam da će me srce izdati. Da ću pasti tu pred zlotvorima. Ipak, krajnjim naporom uspela sam da se priberem i ostanem uspravna .

Kažu –kriva sam!
Kažu –ubijala sam!
Kažu – otimala sam!
Lažu!
Bezočno lažu!

Znaju istinu i tužioci i sudije i porota. A najbolje je znaju moja deca. Ali ćute.

Sada znam da sam izgubila. Da će me osuditi na smrt. Priznajem, nisam to očekivala. Nisam očekivala da će me moja deca prodati za malo časti i malo vlasti. Zlikovcima, ubicama…

Izdali su svoju braću i mene! Oni koji znaju sve naše patnje, glad, borbe, nesreće…

Stojim uspravna i dostojanstvena dok mi čitaju presudu i molim se Bogu za svu svoju decu! Ne mislim na sebe. Umreću. Možda je tako bolje. Konačno ću se osloboditi muka.

Ali moja deca, ona čestita deca…
Šta će sa njima biti…

Ova koja sede tu u sudnici, izdala su me…
Mene, svoju Majku Srbiju…

17. januar 2015.

6 коментара:

  1. ovaj tekst sam već jednom čitala ali me je ponovo duboko dirnuo.Bojim se samo da će on još dugo biti aktuelan i da ga čitaju samo ona deca koja nikada ne bi izdala svoju Majku Srbiju.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znam Milice da si čitala na mom drugom blogu, ostavila si komentar. I u pravu si, biće uvek aktuelan ...a u pravu si i da ga sigurno neće pročitati oni koji bi trebalo, na moju veliku žalost...

      Избриши
  2. Читам опет и опет исти коментар..сјајно..

    ОдговориИзбриши
  3. Teško i poražavajuće, po ko zna koji put doživljeno, saznanje da cehove uvek plaćaju oni koji su najmanje krivi. Ali sjajan i upečatljiv tekst Luna.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Vera od srca...
      Tebi dugujem izvinjenje što kasnim sa odgovorom...
      To mi se zaista retko događa, ali sam bila u velikoj gužvi, na putu i tek sada vidim tvoje i ostale komentare...
      Nadam se da se nećeš ljutiti
      Veliki pozdrav!

      Избриши