Samo ti umri, za ostalo ne brini

Baba nas smara da joj nađemo drugarice. Sama je pa bi malo da se druži. Mogla bi malo i da izađe, da vidi sveta a ne samo da blene u četiri zida.

„ Gde bre baba da ti nađem drugarice? Više od pola ih je pomrlo, a ove što još mrdaju si oterala da ti ne ukradu prvo muža, pa švalera pa udvarače… Od tebe ću da poludim, ako sam uopšte više normalna. Samo mi još jedna luda baba nedostaje. A i gde bi ti? Da nećeš na korzo sa sve pelenama? “

„ Juuu sram te bilo. Što lažeš? Kako te nije sramota! Koga sam ja oterala, koga“, narogušila se baba, iskolačila oči, pritisak joj skočio. Ima da se šlogira.

Ručak gori a baba se farba

Pametni ljudi vikendom odmaraju. Pogotovo kada je napolju sto stepeni. Samo lujke ko’ ja nedeljom kuvaju ručkove za celu nedelju. Musaka se već krčka u rerni, ja punim paprike i čujem babu kako me zove.


„ Šta hoćeš babaaa?! Spremam ručakaaakkkkk! Nemam vremena da ti pravim društvooooo!“


Derem se iz kuhinje da me baba čuje. Al’ ne vredi. Zove me da dodjem. Navalila ko’ mutav na telefon da je kupam.

Lepo sam joj rekla da ću je okupati čim stavim ručak da se kuva, al’ boli babu uvo. Ona ne može ništa da sačeka. Sve mora istog trenutka.


„ Dobro bre, šta si navrla! Okupaću te. Nećeš umreti neokupana a i ako umreš svakako će te neko okupati. A ako ne skuvam ručak umrećeš gladna. E onda niko neće mrtvu da te hrani.“, Zezam se ja sa babom iako mi živci rade.

„ Nisam gladna“ Ljutito će ona. „ Prvo ti mene okupaj pa kuvaj posle šta ’oćeš. Svrbi me kosa mnogo.“

I da sam normalna poludela bih

U poslednje vreme sve mi smeta. I svi mi smetaju. Tolerancija mi je opala do kritične tačke.

Na ulicama gužva, svi žure i jure ko` bez glave. Kasnim na posao i to me dodatno nervira. Mrzim da kasnim. A kad konačno stignem, nervira me koleginica. Koja uvek, ali uvek stigne pre mene i značajno me pogleda kada uletim u kancelariju sva zadihana.

Kako li ona dolazi na posao, pitam se. Verovatno avionom i to privatnim. Ili dojaše na metli.

Svako jutro, bez izuzetka žvaće kiflu. Koju umače u kafu od čega meni istog trenutka pripadne muka. Toliko da ne mogu ni da pomislim na doručak a ne da doručkujem. Jede onu kiflu, mljacka i uzdiše.

Ja na ivici nervnog sloma, jer znam šta je sledeće. Počinje jutarnji monolog.

„ Bože maco, blago tebi. Kako si ti mršava, a jedeš, nije da ne jedeš. A ja pogledaj kolika sam. Ništa živo ne jedem i stvarno ne znam od čega sam ovolika. Ma to je sve na nervnoj bazi. Samo se nerviram, na poslu, kući, na ulici. I večito sam na nekim dijatema. Celog života više gladna nego sita al’ ne vredi. Sva sam se nadula“ , uzdahne i nastavi da žvaće.

Lepo mi dođe da joj onu kiflu nabijem u usta da bar jedno jutro ućuti. Mada ona je i ne vadi iz usta osim kad počne da priča.

Haos na štiklama

Moje najjače oružje je jezik…

Dugačak može kuglu zemaljsku da opaše. Oštar, britak, britkiji od sablje. Kog`  on poseče tu ni trava ne niče.

Dok sam bila klinka strašno sam želela da budem muško. Pa kad me neko iznervira, onako baš pošteno, da mogu da ga prebijem. Muški…

Ali Bog mi nije dao snagu koju imaju muškarci ali mi zato dade jezik tj. jezičinu…

Jebivetar ( 3 )

Naš dragi nedopečeni jebivetar upleo se ko` pile u kučine. Ne može sebi da dođe. Stalno razmišlja o njoj, toj maloj. I pita se kako je to moguće. Da je toliko zavoli, da mu se toliko zavuče pod kožu. On neodoljivi i neosvojivi kapitulirao pred tom malom „vešticom“. Pred derletom, klinkom! Balavicom!!!

Moli je da se uda za njega a ona neće. Ej, on moli neku ženu! Jel vi možete to da zamislite? Sve su njega molile, kumile, pecale na razne načine. Neke su morao je priznati mada nerado, bile vrlo maštovite. I ništa. On je odolevao. Šta mu sada bi?

Jebivetar ( 2 )

Kad sam onomad pisala o jebivetrima, smetnula sam s uma da postoje dve vrste. Ima onih koji čitav život ostanu jebivetri. To su oni o kojima sam već pisala. Radi pravde i ravnoteže ne mogu da ne napišem nešto i o ovoj drugoj vrsti. O nedopečenim jebivetrima kako ih nazva jedan muškarac. Dal ` se uvredi čovek ili ne ne znam al`  natera me na razmišljanje. Shvatih da je u pravu. Da ni jebivetri nisu baš svi isti. I tu ima podela. Na one reš pečene i one nedopečene.

Ti nedopečeni,  to su oni koji rade sve kao i prethodno opisani ali samo dok su mladi. I dok se ne zaljube. Ali za razliku od prve vrste ne u sebe same već u neku ženu. Oni što kad se zatreskaju zaborave na sve. I na recke, i na titulu i na sve žene ovoga sveta osim te jedne koja im je smrsila konce.

Jebivetar ( 1 )

Znate onu vrstu muškaraca koji lete s cveta na cvet?

Ima ih u popriličnom broju. Nema žene koja nije naletela bar na jednog takvog u svom životu. Ja takve zovem jebivetar. Neki se uvrede. Nekima laska.

E ti jebivetri nekako su se uvek lepili za mene. Ili ja za njih. Nisam baš sigurna a i mrzi me sad da analiziram. Bilo kako bilo, uvek su bili u mojoj blizini. Privlačili me jesu da se sad ne lažemo, ali ih nisam volela. Mislim, nisam se nešto zaljubljivala u takve. Bar sam se trudila da mi se to ne dogodi. To da se zaljubim u nekog jebivetra bi bilo strašno. Ti ga voliš a on voli sve žene. Podjednako mršave, debele, taman kako treba, plave, crne, smeđe, riđe i sve što naiđe….

Svadba, venčanica i torta na sprat...

Baba mi ima osamdeset i kusur godina, jedva preživela poslednji šlog. I zaljubila se. U bolnici. I hoće da se udaje. To ti je kad je amor loš strelac pa zabode strelicu u pogrešnu metu .

Izabranik srca njenog ima osamdeset pet. I on preživeo šlog. Bili zajedno u šok sobi i zbližili se kaže baba. On izašo pre nje al` ne može još da je poseti dok se malo ne oporavi i stane na noge.

Ako stane, mislim se ja.

Bolje da sam drvo rodila

Dan na poslu takav da bolje da nisam ni ustajala iz kreveta. Sve živce su mi pokidale koleginice, dve dokone alapače koje su mirođija u svakoj čorbi.

Pištim ko` ekspres lonac, ne znam gde udaram koliko posla imam i na sve to zvoni telefon. Zove me baba.

E samo mi je još ona falila, mislim se. Znam da će da me smara sa nekim glupostima jer joj je dosadno, sama je i ima vremena na pretek. Ne vredi da joj objašnjavam da sam na poslu. Ona i onako ne sluša šta pričam. Njoj je važno samo da ona meni ispriča šta ima. Ne treba ništa da kažem samo da držim slušalicu i da slušam.

Generalna proba, baba i jezik brži od pameti

Baba odustala od svadbe, torte i venčanice. Sad je rešila da umire i zove nas svaki božiji dan da dođemo na dogovor oko „sarane“. Ima kaže i nešto para samo treba da dođemo da se sve lepo dogovorimo. Uštedela od penzije i sakrila u čarapu.

„ Šta bi baba sa svadbom, tortom i venčanicom? Mi se spremili za svadbu a ti bi sad malo da umireš. Ne može to tako. Čas ovo, čas ono. Odluči se. Svadba ili sahrana. A i te pare što spominješ, jel to onih pet hiljada što si htela da spiskaš na venčanicu“ pitam ja babu.

Drama, komedija i ( ili ) tragikomedija

Pola sata pred premijeru napetost iza scene dostizala je svoj vrhunac. Kakafonija zvukova tanjila je već istanjene nerve. Smeh, vika, psovke, gunđanje, lupa, glasovi, šuštanje tkanine, bat koraka, reski zvuk alarma…

Reditelj je šetao kao lav u kavezu. Nervozan i namrgođen. Glumci, poluodeveni trčali su ko’ muve bez glave; šminkerke su jurile za njima, garderoberke sa iglama, koncima, makazama, peglom nisu znale gde i kod koga pre da stignu…

Neki su pušili u toaletu. Prorivpožarni alarm zaparao je uši i nerve svih i dodatno pojačao skoro opipljivu napetost…

Kupovina iz fotelje

Odem u subotu u kupovinu. Mrzelo me al` šta ću mora se. Obišla sam pola grada da nađem neke sandale možda i tašnu. Noge mi otpale i ništa nisam našla. I ne mogu više umorila sam se. Krenem kući razočarana. Kako to da ja nikada ne mogu da nađem ono što hoću kada imam para, a kada nemam obavezno naletim na nešto što mi se sviđa.

Razmišljam da sednem negde da popijem kafu da danem dušom al` me mrzi da sedim sama i blenem u prolaznike. Što ne naleti neko poznat, mislim se ja, dok idem prema busu. Kola mi uzeo muž i to baš danas.

I baš tada naletim na Lelu, moju školsku drugaricu koju nisam videla sto godina. Ih kako sam se obradovala. I što je vidim i što imam s kim da popijem kafu.

Muškarac suvozač

Muškarce suvozače treba zakonom zabraniti. Verujte mi na reč.

Jadna ti ako dok voziš pored tebe sedi muško. Taj ima hiljadu i jednu primedbu, zamerku, govori ti da paziš, da kočiš, da staneš, da skreneš levo. Ma lepo da poludiš od njega.

Oni su umislili da su se rodili sa volanom u rukama. Vozački ispit su položili još u maminom stomaku, a možda i pre, ko će ga znati kada i gde. Samo i jedino oni znaju da voze dok su žene antitalenti za vožnju,  po njihovom mišljenju.

Baš bih volela da vidim njih i kako bi ONI vozili sa potpeticama od desetak centimetara; Tvrdim da u tom slučaju ne bi stigli dalje od paljenja motora…