Lunino blogČe

субота, 01. август 2015.

I da sam normalna poludela bih




U poslednje vreme sve mi smeta. I svi mi smetaju. Tolerancija mi je opala do kritične tačke.

Na ulicama gužva, svi žure i jure ko` bez glave. Kasnim na posao i to me dodatno nervira. Mrzim da kasnim. A kad konačno stignem, nervira me koleginica. Koja uvek, ali uvek stigne pre mene i značajno me pogleda kada uletim u kancelariju sva zadihana.

Kako li ona dolazi na posao, pitam se. Verovatno avionom i to privatnim. Ili dojaše na metli.

Svako jutro, bez izuzetka žvaće kiflu. Koju umače u kafu od čega meni istog trenutka pripadne muka. Toliko da ne mogu ni da pomislim na doručak a ne da doručkujem. Jede onu kiflu, mljacka i uzdiše.

Ja na ivici nervnog sloma, jer znam šta je sledeće. Počinje jutarnji monolog.

„ Bože maco, blago tebi. Kako si ti mršava, a jedeš, nije da ne jedeš. A ja pogledaj kolika sam. Ništa živo ne jedem i stvarno ne znam od čega sam ovolika. Ma to je sve na nervnoj bazi. Samo se nerviram, na poslu, kući, na ulici. I večito sam na nekim dijatema. Celog života više gladna nego sita al’ ne vredi. Sva sam se nadula“ , uzdahne i nastavi da žvaće.

Lepo mi dođe da joj onu kiflu nabijem u usta da bar jedno jutro ućuti. Mada ona je i ne vadi iz usta osim kad počne da priča.


Ja ćutim. Ona nastavlja.

„ Ti samo ćutiš i ništa ne jedeš. Ajde uzmi malo“, nudi me.

„ Ne mogu, hvala. Nisam gladna“. Kažem što je moguće mirnije, a najradije bi joj usta zalepila selotejp trakom.

Ništa ne vredi što ja ćutim i nerviram se jer znam da sledi nastavak kao i svakoga jutra.

„Jao maco, blago tebi“. Opet je meni blago. Ubiću se majke mi ili ću nju ubiti.

„Vidi kako ti lepo stoji ta suknja. A pogledaj mene. Užas! Stomak mi se naduo, ništa ne mogu da obučem. A i nemam ništa. Onaj moj se steg`o, lakše mu zub izvaditi nego pare. A što ja idem na posao ko` prosjakinja, u ritama baš ga briga.“

Uzdahne, zamisli se, odlomi parče ko zna koje po redu kifle, pa nastavi.

„ Ti maco nemaš tih problema. Blago tebi. Tvoj Miša je divan. Duša od čoveka. On nije stipsa ko` ovaj moj….“ i onda još najmanje pola sata hvali mog i kudi svog muža. Znam svaku reč napamet. Rekla sam joj to, ali ne vredi. Ona i ne sluša šta ja pričam. Važno je samo da ispriča šta je naumila. Bar da promeni redosled reči. Ali ne. Kao da ima ugrađen CD…

Pokušavam da prekinem njen monolog.
„Dobro Ljiljo, divan je. Pusti priču ( koju priča svako jutro već dve godine, ali joj to ne govorim, nemam živaca da se raspravljam ), treba da radimo.“

Znam šta sledi i zlo mi je od toga.

„Ih, maco. Ti bi samo da radiš. Radićemo. Nije posao zec, neće pobeći….“ , pa razveze…

Kako nema šta da obuje, da obuče, kako rinta već trideset godina a nema pas za šta da je ujede, kako je udata za skota, deca su joj nemoguća i nevaspitana, kako je svekrva maltretirala, kako je svi mrze…

Meni je sve divno, krasno, ja nemam nikakvih problema, kod mene uvek teče med i mleko i blago meni. Nisam ni svesna koliko sam srećna pa mi ona ponavlja svako jutro već dve godine ne bi li me ubedila da sam ja najsrećnija a ona najnesrećnija žena na svetu…

Čak i da je sve tako kako ona kaže, čak i da sam normalna poludela bih. Majke mi…

2 коментара:

  1. Joj, svako ima neku svoju slatku moju na poslu... :) i razumem te, jer i mene toliko unervoze i uznemire takve osobe da bih se najrađe izolovala od njih... Usput, ja ne mogu da ćutim, već počnem sve kao na šalu.. ali to bude kao poslovica ja o ploču - oni o klin...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Verujem ti i znam...Ja tek ne mogu da ćutim, znaš me :) Ali nemam živaca svaki dan da raspravljam i trošim energiju uzalud...i onda ćutim dok mogu, kad ne mogu oteram je tamo odakle je došla i mirna sam par dana...ali se priča nastavlja posle tih par dana ljutnje kao da joj nikada ništa nisam rekla...slavim kad je na odmoru ili bolovanju. :)

      Избриши