Ubaciću te u kompjuter

Pre par godina zaglavim u bolnici. Nisam se osećala dobro, išla od doktora do doktora, svi kažu nije mi ništa al` meni dobro nije. Prođe tako dva, tri dana. Vidim da tu nisu čista posla i odlučim da odem uveče u dežurnu bolnicu da me ispregledaju pa da znam na čemu sam. Il` ću da živim il` ću da mrem…

Da se pripremim…

Stignem oko deset sati čekam do dvanaest, unervozila sam se i taman kad` sam htela da odem da im sve po spisku  prozvaše me.

Pregleda me ona doktorka, kucka, lupka, plazim jezik nekažnjeno, cokće i piše nešto a meni ni A ni B da kaže.

„Doktorka, guknite već jednom. Šta mi je? Samo uzdišete i cokćete. `Oćete da umrem ovde, što od čekanja što od nestrpljenja“

„ Ne znam, nisam sigurna šta je u pitanju“ reče mi.

U jebem ti pa ko će da zna ako doktor ne zna. Ja da znam šta mi je ne bih ni došla  al` dobro.

Prirodna smrt

maj 2014

Poplave su bile i prošle. Mnogo ljudi je ostalo bez svog doma. Neki i bez života.

Neke kuće su obnovljene, neke nisu i ko zna da li će ikada biti. Broj nastradalih nikada nije objavljen. Sve je prekrio veo zaborava.

Čitala sam da broj nastradalih i nije toliko veliki obzirom da su polave bile biblijskih razmera. Među nesrećnicima koji su izgubili živote tako što su se podavili, ima dosta i onih koji su umrli prirodnom smrću.

Razmišljam o toj prirodnoj smrti. Kakva je to prirodna smrt? Od starosti, bolesti ili umreš od tuge kada znaš da posle mnogo godina mukotrpnog rada shvatiš da više nemaš ništa. Ni kuću ni u kući i da ti je ostao samo goli život. Da zavisiš od tuđe pomoći, od nečije dobre volje i dobre duše.

Lilit ili Eva...

Danas sam Lilit…

Sutra ću možda biti Eva…

Koja je od njih dve jača

Koja je prava žena

Strastvena, divlja,

neukrotiva Lilit

jaka kao stena

Ili poslušna,

krotka, mirna,

pomalo lukava Eva…

Demonsko biće

s plamenim bičem u ruci,

ili anđeo nevini

što jabuku greha

skriva u svojoj duši…

Mojim venama teče

krv jedne od njih…

Koja je moja pramajka…

Čija sam ja kći…

Luna

Slutim da se Anka zvala...

Svi su je znali kao Dadu. Tako su je zvali ukućani, komšije, rodbina, deca...

Mala, sićušna, vredna, spretna i okretna podjednako dobro i brzo radila je sve kućne poslove, vezla, šila, plela, kuvala, čistila srebrni escajg svoje bake koji se čuvao za posebne prilike.

Velika kuća na „lakat“ bila je besprekorno čista i uredna. Na pendžerima firange (zavese) njenom rukom rađene, na stolu uvek snežno beli stolnjak uštirkan i izvezen njenom rukom, jastučnice  „belim vezom“ i šlingerajem izvezene, uštirkane i blještavo bele, krasile su spavaću sobu.

Čak su i maramice bile ukrašene  vezom i rukom rađenom čipkom a u uglu sitnim bodom izvezeni inicijali A. L.

Suđenje

Po ko zna koji put u ovom mom dugom i teškom životu sude mi. Sude mi oni koji koji su zaslužili moj prezir. Sude mi zlikovci, lopovi, ubice, secikese…

Zašto baš meni?
Ispričaću vam. Možda onda shvatite. I vi i ja…

Lepotica sam. Moja lepota je potpuno prirodna i vanremenska. Oči mi sijaju neobičnim sjajem od suza koje su se pretvorile u reke i jezera, od njih su iznikle šume, trava, cveće…

Suze su lek za moju napaćenu dušu. Od mojih uzdaha i jauka zemlja se pomera…

Braća po majci

Doveli su je u kuću Martinovića iz Berana, iz Kovačevića.
Celo selo je izašlo da vidi nevestu. Pričalo se da je iz bogate kuće. Svi su želeli da vide lepu, mladu i bogatu nevestu Pera Martinovića.

Jahala je na konju, na čelu kolone. Za njom su išli konji pretovareni njenom opremom, haljinama, posteljinom, posuđem…
Kao što dolikuje nevesti iz bogate kuće koja dolazi u bogatu kuću.

Jebivetar ( 3 )

Naš dragi nedopečeni jebivetar upleo se ko` pile u kučine. Ne može sebi da dođe. Stalno razmišlja o njoj, toj maloj. I pita se kako je to moguće. Da je toliko zavoli, da mu se toliko zavuče pod kožu. On neodoljivi i neosvojivi kapitulirao pred tom malom „vešticom“. Pred derletom, klinkom! Balavicom!!!

Moli je da se uda za njega a ona neće. Ej, on moli neku ženu! Jel vi možete to da zamislite? Sve su njega molile, kumile, pecale na razne načine. Neke su morao je priznati mada nerado, bile vrlo maštovite. I ništa. On je odolevao. Šta mu sada bi?

Jebivetar ( 2 )

Kad sam onomad pisala o jebivetrima, smetnula sam s uma da postoje dve vrste. Ima onih koji čitav život ostanu jebivetri. To su oni o kojima sam već pisala. Radi pravde i ravnoteže ne mogu da ne napišem nešto i o ovoj drugoj vrsti. O nedopečenim jebivetrima kako ih nazva jedan muškarac. Dal ` se uvredi čovek ili ne ne znam al`  natera me na razmišljanje. Shvatih da je u pravu. Da ni jebivetri nisu baš svi isti. I tu ima podela. Na one reš pečene i one nedopečene.

Ti nedopečeni,  to su oni koji rade sve kao i prethodno opisani ali samo dok su mladi. I dok se ne zaljube. Ali za razliku od prve vrste ne u sebe same već u neku ženu. Oni što kad se zatreskaju zaborave na sve. I na recke, i na titulu i na sve žene ovoga sveta osim te jedne koja im je smrsila konce.

Jebivetar ( 1 )

Znate onu vrstu muškaraca koji lete s cveta na cvet?

Ima ih u popriličnom broju. Nema žene koja nije naletela bar na jednog takvog u svom životu. Ja takve zovem jebivetar. Neki se uvrede. Nekima laska.

E ti jebivetri nekako su se uvek lepili za mene. Ili ja za njih. Nisam baš sigurna a i mrzi me sad da analiziram. Bilo kako bilo, uvek su bili u mojoj blizini. Privlačili me jesu da se sad ne lažemo, ali ih nisam volela. Mislim, nisam se nešto zaljubljivala u takve. Bar sam se trudila da mi se to ne dogodi. To da se zaljubim u nekog jebivetra bi bilo strašno. Ti ga voliš a on voli sve žene. Podjednako mršave, debele, taman kako treba, plave, crne, smeđe, riđe i sve što naiđe….

Magija

Koliko li je jak kad je uspeo da savlada ženu poput mene. Divlju, neukrotivu, razmaženu, tvrdoglavu, svoju, preku, jezičaru. Ženu koja voli da naređuje i ne voli da sluša, koja ne trpi autoritete bilo koje vrste, koja se ne pokorava i ne popušta čak i kada zna da nije u pravu…

Koliko li je nežan kad je uspeo da raskravi zamrznuto srce žene koja se plašila ljubavi, koja je bežala od zaljubljivanja, nežnosti, kad je uspeo da od mene napravi zaljubljenu ženu, zaljubljenu uprkos godinama, protoku vremena, nedaćama koje život nosi…

Svadba, venčanica i torta na sprat...

Baba mi ima osamdeset i kusur godina, jedva preživela poslednji šlog. I zaljubila se. U bolnici. I hoće da se udaje. To ti je kad je amor loš strelac pa zabode strelicu u pogrešnu metu .

Izabranik srca njenog ima osamdeset pet. I on preživeo šlog. Bili zajedno u šok sobi i zbližili se kaže baba. On izašo pre nje al` ne može još da je poseti dok se malo ne oporavi i stane na noge.

Ako stane, mislim se ja.

Ja joj verujem

Udali su je a da je niko pitao nije. Najstarija snaja je bila glava kuće. Posle smrti  muža  njena se reč morala slušati.

Govorila je Smiljki da ne može doveka biti na njenoj grbači, da  ona ima i svoju decu o kojoj mora da misli. Da joj je vreme već prošlo, da je niko neće i da joj je to jedina prilika. Da treba da bude srećna i zahvalna što Mitar hoće da je uzme sirotu i gologuzu, bez miraza. I još matoru devojku. A tek što beše napunila osamnaest.

Za nepunih godinu dana ostala je bez oca i majke.  Imala je šest godina, brat osam kada ih je snaha poslala u sirotište. Nije mogla da brine o tolikoj deci. Imala je i svoje troje, muž nestao u ratnom vihoru, kuća velika, posla mnogo.

Tata

Kako je bilo dečaku kada je u osmoj godini izgubio oca a u devetoj majku? Kako se osećao kada su ga odvodili u dom za decu bez roditelja? Kako je dečak koji se rodio i rastao  u domaćinskoj kući podneo gubitak roditelja i doma zna samo on.

Nije nikada pričao o tome. Sve njegove priče o detinjstvu završavale su se rečima : “A onda je godinu posle tate,  umrla i mama.“ I ćutao je dugo posle tih reči.

Vodio nas je u  kuću u kojoj je rođen. Pokazao podrum prepun bačvi u kojima se nekada davno čuvalo vino i rakija.  Sobu u kojoj je spavao. Onu u kojoj se slavila Slava. Mesto gde  je stajala ikona i kandilo. Ognjište gde se pekao hleb. Dud ispred kuće gde se igrao. Mesto gde je nekada bila kafana sa sobama za prenoćište. Dedinu  radnu sobu…

Mamino zlato

Upoznaš svoju srodnu dušu, svog princa iz bajke i odlučiš da se udaš. Na sedmom si nebu, lepo ti je, srećna si, zaljubljena…

Ono o čemu ne razmišljaš, a i ko o tome razmišlja,  je da se ne udaješ samo za svog princa već i za čitavu njegovu porodicu. Naročito majku.

Dok si njenom voljenom sinu bila devojka bila si fina, lepo vaspitana i simpatična cura. Onog trenutka kada ste Mami saopštili da želite da živite zajedno ili da se venčate, od simpatične, fine devojčice odjednom se pretvaraš u dvoglavu aždaju, nevaspitanu i lenju opajdaru koja ne zaslužuje tako divnog momka kakav je njen sin.