Lunino blogČe

уторак, 28. октобар 2014.

Nisam verovala u bajke




Uvek sam bila onako malo na svoju ruku, kako to lepo kaže naš narod. Zanimljivije mi je bilo da igram klikere, šutiram loptu , budem indijanac od kuvanja, povijanja lutkica i pretvaranja u princeze.

Nisam padala na priče i bajke na koje su padale skoro sve devojčice. Mene su uvek interesovale neke malo drugačije priče, pesme i romani.

U bajke nisam verovala, ali umele su da mi zaokupe pažnju. Naročito one u kojima se spominju veštice, vilenjaci, đavolčići…

четвртак, 09. октобар 2014.

Srce da ti pukne


KNjIGA O MILUTINU

„Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši’ smeti da zaborave, da l’ će ovo biti opisano! – odhukuje Tanasko Stragarac a sve gleda ka onom mestu i onom paklu ‘de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se – ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji’! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog ‘teo da to ostane zapisano, on bi ovak’u sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I manje zaboravnom nego što smo mi.“



E moj Milutine zaboraviše mnogi. Zaboraviše i šta je juče bilo a ne pre sto godina. I što da pamte i zapisuju kad su po belom svetu. A one tamo ič ne interesuju neki Milutini koji su kosti ostavljali po gudurama albanskog krša, Krfa, Bizarte, Soluna…

Ne interesuje to ni mnoge ovde u Srbiji a što bi tamo neke strance.

Mladi otišli odavde. Ne treba Srbiji pamet, mladost i lepota. I nisu oni Milutine otišli što im se išlo. Jok more. Morali da odu. Ne treba Srbiji učen svet. Ne treba Srbiji da se složi i množi, da napreduje, da ima pamet i znanje...

Ne trebaju Milutine Srbiji ni volovi i junice, ni njive i pašnjaci…

Ne treba joj ni selo. Opustelo je. Kuće oronule, njive zatravile, voćnjaci se osušili, vinogradi rađaju al` nema ko da bere. 
Ni šljiva više nema ko` što je nekad bilo. Nema ni kokoške, ni junice il` bika. Nema plača beba ni cike dece. Škole zvrje prazne. Šta će škole bez dece?


Srce da ti pukne kad vidiš sela sa dva tri starca. Prevalili osamdesetu i sede tako u pustom selu. Čekaju smrt a ni ona neće da dođe u prazno selo.

среда, 01. октобар 2014.

Miris Beograda





Beli Grad…
Moj grad…
Avalski toranj u daljini i znam, stigla sam kući. Srce počinje da bije jako kao da hoće da iskoči iz mojih grudi, da zagrli voljeni Grad. Koliko sam srećna!!!!

Taj osećaj se ne može rečima opisati….
Osećam taj dragi miris, miris mog Belog Grada dok mu se polako primičem ma od kuda i ma kada se vraćala…KUĆI…