KNjIGA O MILUTINU
„Jaoj, da li će ovo unuci i
praunuci naši i praunuci praunuka naši’ smeti da zaborave, da l’ će ovo
biti opisano! – odhukuje Tanasko Stragarac a sve gleda ka onom mestu i
onom paklu ‘de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se – ko će da opisuje ove
nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego
od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je
mučnija i slabija od nji’! Ko će da piše o onoj četi đaka što je
zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more
stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog ‘teo da to ostane
zapisano, on bi ovak’u sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu
čitljivijem. I manje zaboravnom nego što smo mi.“
E moj Milutine zaboraviše mnogi.
Zaboraviše i šta je juče bilo a ne pre sto godina. I što da pamte i
zapisuju kad su po belom svetu. A one tamo ič ne interesuju neki
Milutini koji su kosti ostavljali po gudurama albanskog krša, Krfa,
Bizarte, Soluna…
Ne interesuje to ni mnoge ovde u Srbiji a što bi tamo neke strance.
Mladi otišli odavde. Ne treba Srbiji
pamet, mladost i lepota. I nisu oni Milutine otišli što im se išlo. Jok
more. Morali da odu. Ne treba Srbiji učen svet. Ne treba Srbiji da se
složi i množi, da napreduje, da ima pamet i znanje...
Ne trebaju Milutine Srbiji ni volovi i junice, ni njive i pašnjaci…
Ne treba joj ni selo. Opustelo je. Kuće
oronule, njive zatravile, voćnjaci se osušili, vinogradi rađaju al` nema
ko da bere.
Ni šljiva više nema ko` što je nekad bilo. Nema ni kokoške,
ni junice il` bika. Nema plača beba ni cike dece. Škole zvrje prazne.
Šta će škole bez dece?
Srce da ti pukne kad vidiš sela sa dva
tri starca. Prevalili osamdesetu i sede tako u pustom selu. Čekaju smrt a
ni ona neće da dođe u prazno selo.
