Srce da ti pukne

KNjIGA O MILUTINU

„Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši’ smeti da zaborave, da l’ će ovo biti opisano! – odhukuje Tanasko Stragarac a sve gleda ka onom mestu i onom paklu ‘de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se – ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji’! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog ‘teo da to ostane zapisano, on bi ovak’u sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I manje zaboravnom nego što smo mi.“

E moj Milutine zaboraviše mnogi. Zaboraviše i šta je juče bilo a ne pre sto godina. I što da pamte i zapisuju kad su po belom svetu. A one tamo ič ne interesuju neki Milutini koji su kosti ostavljali po gudurama albanskog krša, Krfa, Bizarte, Soluna…

Ne interesuje to ni mnoge ovde u Srbiji a što bi tamo neke strance.

Mladi otišli odavde. Ne treba Srbiji pamet, mladost i lepota. I nisu oni Milutine otišli što im se išlo. Jok more. Morali da odu. Ne treba Srbiji učen svet. Ne treba Srbiji da se složi i množi, da napreduje, da ima pamet i znanje...

Ne trebaju Milutine Srbiji ni volovi i junice, ni njive i pašnjaci…

Ne treba joj ni selo. Opustelo je. Kuće oronule, njive zatravile, voćnjaci se osušili, vinogradi rađaju al` nema ko da bere. 

Ni šljiva više nema ko` što je nekad bilo. Nema ni kokoške, ni junice il` bika. Nema plača beba ni cike dece. Škole zvrje prazne. Šta će škole bez dece?

Srce da ti pukne kad vidiš sela sa dva tri starca. Prevalili osamdesetu i sede tako u pustom selu. Čekaju smrt a ni ona neće da dođe u prazno selo.

Pobegli mladi iz sela. Nema tamo `leba za njih. Neki ostali, mučili se, radili, kopali, sadili al` nema kome da prodaju. Samo državi a država `oće džabe. Neće da plati il` im da nešto tek da nije džabe. A i to što da, seljaci moraju da iznude. Da dižu bune da dobiju svoje. 

Neki se još rvaju sa državom, a neki digli ruke od dedovine. Otišli u gradove, u fabrike. Al` ni fabrika više nema. Zvrje prazne, propadaju. I one zatravile i oronule. Jel` znaš ti da ni šibice više nema ko da pravi u Srbiji. Sve se uvozi, moj Milutine…

Sada ti rade samo banke i to strane, kažu naše ne valjaju, menjačnice, kockarnice, noćni klubovi i splavovi…

Te strane banke oguliše nam i kožu sa leđa. Šta ih briga za nas, nismo njihovi. 

Ruku na srce, ni ovi naši nisu bolji iako smo njihovi, al` gule nas ko` tuđe.

I sve ti je Milutine na stranom jeziku. Ti sad da nešto ustaneš i dođeš, ne bi znao gde si. Mislio bi da si u Engleskoj il` Americi. Sve na engleskom piše. Jel` znaš ti Milutine, a prošao si tri rata, šta je butik ili ofis, ili hamburger…

Ne znaš, dabome da ne znaš. Ne zna ni moja majka a kako ti da znaš. Majci prevedoh da je butik prodavnica, ofis kancelarija a hamburger pljeskavica. Al` ne znam ni ja sve da prevedem. Nisam učila engleski. Mislila da mi neće trebati kad` živim u Srbiji. Kad` ono treba. Ako ne znaš engleski ne možeš ni posao da nađeš. Džaba ti srpski, on ne treba nikome više.

Znam da nećeš verovati, al` nemamo više ni vojsku. Ni topove, ni tenkove…

Znam ja da si ti vuko` topove preko albanskog krša ko da su od suvog zlata da ih sačuvaš. Al` sada ih nema. Pretopljeni, prodati u staro gvožđe. Kažu, ne treba nama to. Ni vojska nam ne treba. Budi bog s` nama. Da se prekrstiš i levom i desnom.

Ima sad` i neka „parada“. Pričaću ti i o tome al` drugi put. Pravo da ti kažem ne znam kako to da ti objasnim a da razumeš. Znam ja da ti nisi ni glup ni tup, al` ovo je mnogo teško da se objasni i ovima što sada žive u Srbiji…