Lunino blogČe

четвртак, 09. октобар 2014.

Srce da ti pukne


KNjIGA O MILUTINU

„Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši’ smeti da zaborave, da l’ će ovo biti opisano! – odhukuje Tanasko Stragarac a sve gleda ka onom mestu i onom paklu ‘de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se – ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji’! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog ‘teo da to ostane zapisano, on bi ovak’u sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I manje zaboravnom nego što smo mi.“



E moj Milutine zaboraviše mnogi. Zaboraviše i šta je juče bilo a ne pre sto godina. I što da pamte i zapisuju kad su po belom svetu. A one tamo ič ne interesuju neki Milutini koji su kosti ostavljali po gudurama albanskog krša, Krfa, Bizarte, Soluna…

Ne interesuje to ni mnoge ovde u Srbiji a što bi tamo neke strance.

Mladi otišli odavde. Ne treba Srbiji pamet, mladost i lepota. I nisu oni Milutine otišli što im se išlo. Jok more. Morali da odu. Ne treba Srbiji učen svet. Ne treba Srbiji da se složi i množi, da napreduje, da ima pamet i znanje...

Ne trebaju Milutine Srbiji ni volovi i junice, ni njive i pašnjaci…

Ne treba joj ni selo. Opustelo je. Kuće oronule, njive zatravile, voćnjaci se osušili, vinogradi rađaju al` nema ko da bere. 
Ni šljiva više nema ko` što je nekad bilo. Nema ni kokoške, ni junice il` bika. Nema plača beba ni cike dece. Škole zvrje prazne. Šta će škole bez dece?


Srce da ti pukne kad vidiš sela sa dva tri starca. Prevalili osamdesetu i sede tako u pustom selu. Čekaju smrt a ni ona neće da dođe u prazno selo.


Pobegli mladi iz sela. Nema tamo `leba za njih. Neki ostali, mučili se, radili, kopali, sadili al` nema kome da prodaju. Samo državi a država `oće džabe. Neće da plati il` im da nešto tek da nije džabe. A i to što da, seljaci moraju da iznude. Da dižu bune da dobiju svoje. 

Neki se još rvaju sa državom, a neki digli ruke od dedovine. Otišli u gradove, u fabrike. Al` ni fabrika više nema. Zvrje prazne, propadaju. I one zatravile i oronule. Jel` znaš ti da ni šibice više nema ko da pravi u Srbiji. Sve se uvozi, moj Milutine…


Sada ti rade samo banke i to strane, kažu naše ne valjaju, menjačnice, kockarnice, noćni klubovi i splavovi…
Te strane banke oguliše nam i kožu sa leđa. Šta ih briga za nas, nismo njihovi. 
Ruku na srce, ni ovi naši nisu bolji iako smo njihovi, al` gule nas ko` tuđe.

I sve ti je Milutine na stranom jeziku. Ti sad da nešto ustaneš i dođeš, ne bi znao gde si. Mislio bi da si u Engleskoj il` Americi. Sve na engleskom piše. Jel` znaš ti Milutine, a prošao si tri rata, šta je butik ili ofis, ili hamburger…

Ne znaš, dabome da ne znaš. Ne zna ni moja majka a kako ti da znaš. Majci prevedoh da je butik prodavnica, ofis kancelarija a hamburger pljeskavica. Al` ne znam ni ja sve da prevedem. Nisam učila engleski. Mislila da mi neće trebati kad` živim u Srbiji. Kad` ono treba. Ako ne znaš engleski ne možeš ni posao da nađeš. Džaba ti srpski, on ne treba nikome više.

Znam da nećeš verovati, al` nemamo više ni vojsku. Ni topove, ni tenkove…

Znam ja da si ti vuko` topove preko albanskog krša ko da su od suvog zlata da ih sačuvaš. Al` sada ih nema. Pretopljeni, prodati u staro gvožđe. Kažu, ne treba nama to. Ni vojska nam ne treba. Budi bog s` nama. Da se prekrstiš i levom i desnom.


Ima sad` i neka „parada“. Pričaću ti i o tome al` drugi put. Pravo da ti kažem ne znam kako to da ti objasnim a da razumeš. Znam ja da ti nisi ni glup ni tup, al` ovo je mnogo teško da se objasni i ovima što sada žive u Srbiji…



6 коментара:

  1. Svima je jasno i nikom nije jasno da stižu, da dolaze ili su odavno već tu, neki novi adeti, čak i ljudi, koji nemaju nikakve dodirne tačke sa Milutinom, kao da ga nikad bilo nije.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da Olja. Nekima je jasno, nekima nije a većinu baš briga za poštenje, obraz, čast, neke vrednosti, osobine i ljude...žao mi je što se svet toliko izopačio mada znam da je malo onih kojima je lako. Predugo traju ova teška vremena...a ta vremena izvlače sve najgore iz ljudi. Ne iz svih, ali iz dosta njih...Hvala Oljice:)

      Избриши
  2. Dirljivo, jako, istinito i nadam se osvešćujuće za one koji se nisu do sada osvestili. Mnogi Srbi više ne znaju da su Srbi, pa im sve tuđe slatko a ono mleko što posisaše sa srpske dojke sad pljuju i sikću kako je vazda bilo grko i nije im nikad prijalo... Još jednom, divan tekst. Redovno čitam ali retko ostavim i komentar... Puno pozdrava.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pre svega, puno hvala na čitanju i komentaru. Drago mi je da ti se dopada ono što pišem, neka moja razmišljanja o raznim temama i svetu u kome živimo.
      Malo je onih koje će neki tekst osvestiti ali ako ih ima biće mi drago.
      Naročito neće one kojima je sve tuđe slađe i bolje od onoga što imaju...meni je sve moje najbolje i najsladje pa i ako ne valja imam prava da kritikujem, jer je to moje...i imam želju da bude bolje...

      Избриши
  3. Poštovanje! Divno napisan tekst! Ona neka davna vremena,kad je sve drugačije bilo.Ljudi su živjeli skromno i sretni bili.Tada nije bilo tehnoloških čuda, ni savremenih izraza.No vremena se mijenjaju,ali upravo ovakvi tekstovi podsjete čovjeka na prave i istinske vrijednosti! Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Milena! Jako mi je drago kada čujem da ima još ljudi koji su ljudi i koji nisu zaboravili šta su prave vrednosti. To mi daje snage da istrajem u ovim ludim vremenima.
      Veliki pozdrav!

      Избриши