Lunino blogČe

петак, 28. новембар 2014.

Krv, suze i alkohol




On sin jedinac iz bogate porodice, rodnu kuću i lance zemlje u ravnici zamenio je životom u gradu odmah po ženidbi.

Kupili su mu njegovi kuću na obodu grada, konje i kola da prevozi krompir, brašno, svinje, grožđe, vino i prodaje u gradu. Iznajmio je i momke da rade za njega, dobro ih plaćao. Posao mu je išao više nego dobro, uvek je imao novca i vremena da posle posla svrati u kafanu. Voleo je da popije, da se veseli, da uživa…


Vremenom je sve više i više pio a onda bi njegova preka narav došla do izražaja. Često se tukao a nije prezao ni od toga da upotrebi nož u tuči.

Sve manje je radio, sve više pio. Dobio je i ćerku ali ni to ga nije otrglo od kafane, pića i obračuna iz kojih je često izlazio okrvavljen, ranjen i sve pijaniji.

недеља, 23. новембар 2014.

Šta ti znaš...



Šta ti uopšte znaš o mom životu...
O meni...
Veseloj, nasmejanoj, raspoloženoj ženi…

Misliš da život je igra koja se igra tek tako,
da sve je na ovom svetu površno, lepršavo, lako…

петак, 21. новембар 2014.

Ravnopravnost




Žene su komplikovane, ponekad…
Muškarci su jednostavni, ponekad…
Neke to priznaju, neke ne priznaju ni samoj sebi a pogotovo ne muškarcima. Ipak, muškarci to znaju priznale ili ne…

Često ne razumeš ni samu sebe a očekuješ da te on razume…

Da li misliš da je nerazumevanju u muško-ženskim odnosa mnogo doprinela i ta čuvena ravnopravnost? I šta uopšte znači ravnoprvnost? Da budeš ista kao muškarci ili da oni budu kao ti? A to ipak nije moguće. Ti i ne voliš baš tu i takvu ravnopravnost. Ili bar ne ono u šta se pretvorila.

петак, 07. новембар 2014.

Zašto ne volim političare




Ne volim ih jer su nam oteli život!

Oteli su nam dvadesetak najboljih godina, možda i više, onima starijima od mene…

Oteli su nam pravo da rađamo , da se lečimo, da se radimo, da školujemo decu, da dišemo, da jedemo, da govorimo, da se smejemo, da se radujemo…

Oteli su nam decu. Oterali ih u neke Evrope, Amerike, Australije, Nove Zelande, Engleske, Madagaskare…

Oteli su nam nadu u bolje sutra…

Mi životarimo, ne živimo…

Retko se smejemo…

Često plačemo beglasno…

Depresivni smo, anksiozni…

Zabrinuti za svoju decu, za sebe, za zdravlje, za život…

уторак, 28. октобар 2014.

Nisam verovala u bajke




Uvek sam bila onako malo na svoju ruku, kako to lepo kaže naš narod. Zanimljivije mi je bilo da igram klikere, šutiram loptu , budem indijanac od kuvanja, povijanja lutkica i pretvaranja u princeze.

Nisam padala na priče i bajke na koje su padale skoro sve devojčice. Mene su uvek interesovale neke malo drugačije priče, pesme i romani.

U bajke nisam verovala, ali umele su da mi zaokupe pažnju. Naročito one u kojima se spominju veštice, vilenjaci, đavolčići…

четвртак, 09. октобар 2014.

Srce da ti pukne


KNjIGA O MILUTINU

„Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši’ smeti da zaborave, da l’ će ovo biti opisano! – odhukuje Tanasko Stragarac a sve gleda ka onom mestu i onom paklu ‘de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se – ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji’! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog ‘teo da to ostane zapisano, on bi ovak’u sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I manje zaboravnom nego što smo mi.“



E moj Milutine zaboraviše mnogi. Zaboraviše i šta je juče bilo a ne pre sto godina. I što da pamte i zapisuju kad su po belom svetu. A one tamo ič ne interesuju neki Milutini koji su kosti ostavljali po gudurama albanskog krša, Krfa, Bizarte, Soluna…

Ne interesuje to ni mnoge ovde u Srbiji a što bi tamo neke strance.

Mladi otišli odavde. Ne treba Srbiji pamet, mladost i lepota. I nisu oni Milutine otišli što im se išlo. Jok more. Morali da odu. Ne treba Srbiji učen svet. Ne treba Srbiji da se složi i množi, da napreduje, da ima pamet i znanje...

Ne trebaju Milutine Srbiji ni volovi i junice, ni njive i pašnjaci…

Ne treba joj ni selo. Opustelo je. Kuće oronule, njive zatravile, voćnjaci se osušili, vinogradi rađaju al` nema ko da bere. 
Ni šljiva više nema ko` što je nekad bilo. Nema ni kokoške, ni junice il` bika. Nema plača beba ni cike dece. Škole zvrje prazne. Šta će škole bez dece?


Srce da ti pukne kad vidiš sela sa dva tri starca. Prevalili osamdesetu i sede tako u pustom selu. Čekaju smrt a ni ona neće da dođe u prazno selo.


Pobegli mladi iz sela. Nema tamo `leba za njih. Neki ostali, mučili se, radili, kopali, sadili al` nema kome da prodaju. Samo državi a država `oće džabe. Neće da plati il` im da nešto tek da nije džabe. A i to što da, seljaci moraju da iznude. Da dižu bune da dobiju svoje. 

Neki se još rvaju sa državom, a neki digli ruke od dedovine. Otišli u gradove, u fabrike. Al` ni fabrika više nema. Zvrje prazne, propadaju. I one zatravile i oronule. Jel` znaš ti da ni šibice više nema ko da pravi u Srbiji. Sve se uvozi, moj Milutine…


Sada ti rade samo banke i to strane, kažu naše ne valjaju, menjačnice, kockarnice, noćni klubovi i splavovi…
Te strane banke oguliše nam i kožu sa leđa. Šta ih briga za nas, nismo njihovi. 
Ruku na srce, ni ovi naši nisu bolji iako smo njihovi, al` gule nas ko` tuđe.

I sve ti je Milutine na stranom jeziku. Ti sad da nešto ustaneš i dođeš, ne bi znao gde si. Mislio bi da si u Engleskoj il` Americi. Sve na engleskom piše. Jel` znaš ti Milutine, a prošao si tri rata, šta je butik ili ofis, ili hamburger…

Ne znaš, dabome da ne znaš. Ne zna ni moja majka a kako ti da znaš. Majci prevedoh da je butik prodavnica, ofis kancelarija a hamburger pljeskavica. Al` ne znam ni ja sve da prevedem. Nisam učila engleski. Mislila da mi neće trebati kad` živim u Srbiji. Kad` ono treba. Ako ne znaš engleski ne možeš ni posao da nađeš. Džaba ti srpski, on ne treba nikome više.

Znam da nećeš verovati, al` nemamo više ni vojsku. Ni topove, ni tenkove…

Znam ja da si ti vuko` topove preko albanskog krša ko da su od suvog zlata da ih sačuvaš. Al` sada ih nema. Pretopljeni, prodati u staro gvožđe. Kažu, ne treba nama to. Ni vojska nam ne treba. Budi bog s` nama. Da se prekrstiš i levom i desnom.


Ima sad` i neka „parada“. Pričaću ti i o tome al` drugi put. Pravo da ti kažem ne znam kako to da ti objasnim a da razumeš. Znam ja da ti nisi ni glup ni tup, al` ovo je mnogo teško da se objasni i ovima što sada žive u Srbiji…



среда, 01. октобар 2014.

Miris Beograda





Beli Grad…
Moj grad…
Avalski toranj u daljini i znam, stigla sam kući. Srce počinje da bije jako kao da hoće da iskoči iz mojih grudi, da zagrli voljeni Grad. Koliko sam srećna!!!!

Taj osećaj se ne može rečima opisati….
Osećam taj dragi miris, miris mog Belog Grada dok mu se polako primičem ma od kuda i ma kada se vraćala…KUĆI…

четвртак, 18. септембар 2014.

Drama, komedija i ( ili ) tragikomedija




Pola sata pred premijeru napetost iza scene dostizala je svoj vrhunac. Kakafonija zvukova tanjila je već istanjene nerve. Smeh, vika, psovke, gunđanje, lupa, glasovi, šuštanje tkanine, bat koraka, reski zvuk alarma…

Reditelj je šetao kao lav u kavezu. Nervozan i namrgođen. Glumci, poluodeveni trčali su ko’ muve bez glave; šminkerke su jurile za njima, garderoberke sa iglama, koncima, makazama, peglom nisu znale gde i kod koga pre da stignu…

Neki su pušili u toaletu. Prorivpožarni alarm zaparao je uši i nerve svih i dodatno pojačao skoro opipljivu napetost…

уторак, 16. септембар 2014.

Noć iskušenja




Magla je bila takva da se Milošu činilo da je ušao u oblak. Nije video put, ulične svetiljke, nije video ništa oko sebe osim beline koja ga je zaslepljivala iako je ponoć davno prošla. Oči su ga pekle od napora i naprezanja. Bio je umoran i želeo da što pre stigne kući. Vozio je veoma sporo i oprezno. Znao je da mu po ovakvom vremenu treba mnogo više vremena.Želeo je da vozi brže i da ta prokleta magla nestane, ali nije mogao ništa da učini osim da mili po putu. Osećao je mučninu od te zaslepljujuće beline. Ne pamti ovakvu maglu.

Pomislio je da bi bilo dobro da malo odmori  ali je znao da ne sme da stane. Sećao se da bi tu negde u blizini trebalo da bude pumpa gde bi mogao da predahne i natoči gorivo, ako nije već prošao taj deo puta.

петак, 11. јул 2014.

Tebi



Tebi…

Koji si srušio

sve moje brane kamene

brižljivo građene

kroz godine i vekove…

Koji si uspeo da me pokoriš

u nekog drugog pretvoriš

da mi kosti i snagu izlomiš

penu od mene napraviš.

понедељак, 07. јул 2014.

Kupovina iz fotelje




Odem u subotu u kupovinu. Mrzelo me al` šta ću mora se. Obišla sam pola grada da nađem neke sandale možda i tašnu. Noge mi otpale i ništa nisam našla. I ne mogu više umorila sam se. Krenem kući razočarana. Kako to da ja nikada ne mogu da nađem ono što hoću kada imam para, a kada nemam obavezno naletim na nešto što mi se sviđa.

Razmišljam da sednem negde da popijem kafu da danem dušom al` me mrzi da sedim sama i blenem u prolaznike. Što ne naleti neko poznat, mislim se ja, dok idem prema busu. Kola mi uzeo muž i to baš danas.
I baš tada naletim na Lelu, moju školsku drugaricu koju nisam videla sto godina. Ih kako sam se obradovala. I što je vidim i što imam s kim da popijem kafu.

Muškarac suvozač




Muškarce suvozače treba zakonom zabraniti. Verujte mi na reč.
Jadna ti ako dok voziš pored tebe sedi muško. Taj ima hiljadu i jednu primedbu, zamerku, govori ti da paziš, da kočiš, da staneš, da skreneš levo. Ma lepo da poludiš od njega.

Oni su umislili da su se rodili sa volanom u rukama. Vozački ispit su položili još u maminom stomaku, a možda i pre, ko će ga znati kada i gde. Samo i jedino oni znaju da voze dok su žene antitalenti za vožnju,  po njihovom mišljenju.

Baš bih volela da vidim njih i kako bi ONI vozili sa potpeticama od desetak centimetara; Tvrdim da u tom slučaju ne bi stigli dalje od paljenja motora…

уторак, 01. јул 2014.

Narodni poslanik




Nekada se znalo ko može biti narodni poslanik, predstavnik naroda. Ostaviću po strani ono što sam čitala, ostaviću po strani istoriju, osim porodične istorije.

Moj deda, očev otac je spadao u viđenije ljude u svom kraju, kako se to govorilo tada. Veoma pismen za ono vreme, veoma cenjen. Veliki domaćin, bogat i ugledan čovek . Bogatstvo nije stekao sam, nasledio je dosta toga, ali je umeo da to nasleđeno uveća. I to poprilično.

Govorilo se da je pravdoljubiv, pošten, častan i pravičan. Bio je vrlo mudar, rečit i promišljen, i kao takav izabran od strane svojih komšija da ih predstavlja. Tako je moj deda postao narodni poslanik, kažu vrlo dobar, jer je zaista zastupao interese onih koji su ga izabrali. Napravljeni su putevi, škola, bolnica, restaurirana je crkva, osnovana biblioteka, otvorena pošta…

Dosta toga o njemu sam čula od rodbine, dosta sam pročitala u knjigama .

Deda je prošao sve što i ostali Srbi u Prvom svetskom ratu; i prelaz preko Albanije, i Solunski front i Krf, bio ranjen, bolestan i nekim čudom preživeo.

Zatišje između dva rata proveo je radeći, a kada je postao poslanik, posao su preuzeli stariji sinovi.


Početak Drugog svetskog rata doneo mu je najteže trenutke u životu. Neki od sinova odazvali su se pozivu za mobilizaciju regularne vojke na čelu sa Dražom Mihajlovićem, a neki, uključujući i dve kćeri, priključili su se partizanima.

Njegova deca su bila na suprotnim stranama ( osim dvoje najmlađih, moga oca i njegove mlađe sestre) i pucali su jedni na druge. To je bila dedina najveća bol. 

Bratoubilački rat ga je na kraju ubio, iako su ga na streljanje, kao jednog od najbogatijih i viđenijih ljudi vodili i četnici i partizani i Nemci, nisu ga streljali. Deda je umro od tuge.

Znam da nije bio jedini, da ih je mnogo umrlo iz istog razloga, gledajući svoju decu kako se bore jedni protiv drugih, ubijaju umesto da se bore zajedno protiv neprijatelja.

Naše podele naš usud…


Ono što je meni interesantno u priči o dedi je to da je on bio bogat pre nego što je postao poslanik, za raliku od ovih koji su sada poslanici. Ili bolje rečeno, za razliku od ovih koju su postali poslanici da bi se obogatili a ne da bi zastupali interese onih koji su ih doveli do tog mesta.

Ne znam šta je bilo pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina, ali od kada sam dovoljno odrasla da znam neke stavri, nisam čula da je neki poslanik išta uradio za narod, ali za sebe znam da jesu, mnogi. Neke sam lično znala, i pre i za vreme i posle mandata.

Bogatstvo moga dede, koje je stvarano kroz nekoliko generacija je ništa prema onome što su neki od posleratnih, a bome i sadašnjih poslanika stvorili za sebe u jednom ili dva mandata. A nisu bili ni viđeni, ni naročito obrazovani, ni časni, ni pošteni, ni radni ni vredni…

O tome šta su uradili za one koje predstavljaju, nema potrebe da pričam tj. pišem  jer svi znamo da nisu ništa…

Možda nije u redu ali ja ne glasam godinama jer nemam za koga…

Ako i kada se pojave neki koji će se boriti za one koji su ih izabrali, a ne samo za svoj džep, glasaću…

Ali teško da će se takvi pojaviti. Izumrli su kao dinosaurusi…