Narodni poslanik

Nekada se znalo ko može biti narodni poslanik, predstavnik naroda. Ostaviću po strani ono što sam čitala, ostaviću po strani istoriju, osim porodične istorije.

Moj deda, očev otac je spadao u viđenije ljude u svom kraju, kako se to govorilo tada. Veoma pismen za ono vreme, veoma cenjen. Veliki domaćin, bogat i ugledan čovek . Bogatstvo nije stekao sam, nasledio je dosta toga, ali je umeo da to nasleđeno uveća. I to poprilično.

Govorilo se da je pravdoljubiv, pošten, častan i pravičan. Bio je vrlo mudar, rečit i promišljen, i kao takav izabran od strane svojih komšija da ih predstavlja. Tako je moj deda postao narodni poslanik, kažu vrlo dobar, jer je zaista zastupao interese onih koji su ga izabrali. Napravljeni su putevi, škola, bolnica, restaurirana je crkva, osnovana biblioteka, otvorena pošta…

Dosta toga o njemu sam čula od rodbine, dosta sam pročitala u knjigama .

Deda je prošao sve što i ostali Srbi u Prvom svetskom ratu; i prelaz preko Albanije, i Solunski front i Krf, bio ranjen, bolestan i nekim čudom preživeo.

Zatišje između dva rata proveo je radeći, a kada je postao poslanik, posao su preuzeli stariji sinovi.

Početak Drugog svetskog rata doneo mu je najteže trenutke u životu. Neki od sinova odazvali su se pozivu za mobilizaciju regularne vojke na čelu sa Dražom Mihajlovićem, a neki, uključujući i dve kćeri, priključili su se partizanima.

Njegova deca su bila na suprotnim stranama ( osim dvoje najmlađih, moga oca i njegove mlađe sestre) i pucali su jedni na druge. To je bila dedina najveća bol. 

Bratoubilački rat ga je na kraju ubio, iako su ga na streljanje, kao jednog od najbogatijih i viđenijih ljudi vodili i četnici i partizani i Nemci, nisu ga streljali. Deda je umro od tuge.

Znam da nije bio jedini, da ih je mnogo umrlo iz istog razloga, gledajući svoju decu kako se bore jedni protiv drugih, ubijaju umesto da se bore zajedno protiv neprijatelja.

Naše podele naš usud…

Ono što je meni interesantno u priči o dedi je to da je on bio bogat pre nego što je postao poslanik, za raliku od ovih koji su sada poslanici. Ili bolje rečeno, za razliku od ovih koju su postali poslanici da bi se obogatili a ne da bi zastupali interese onih koji su ih doveli do tog mesta.

Ne znam šta je bilo pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina, ali od kada sam dovoljno odrasla da znam neke stavri, nisam čula da je neki poslanik išta uradio za narod, ali za sebe znam da jesu, mnogi. Neke sam lično znala, i pre i za vreme i posle mandata.

Bogatstvo moga dede, koje je stvarano kroz nekoliko generacija je ništa prema onome što su neki od posleratnih, a bome i sadašnjih poslanika stvorili za sebe u jednom ili dva mandata. A nisu bili ni viđeni, ni naročito obrazovani, ni časni, ni pošteni, ni radni ni vredni…

O tome šta su uradili za one koje predstavljaju, nema potrebe da pričam tj. pišem  jer svi znamo da nisu ništa…

Možda nije u redu ali ja ne glasam godinama jer nemam za koga…

Ako i kada se pojave neki koji će se boriti za one koji su ih izabrali, a ne samo za svoj džep, glasaću…

Ali teško da će se takvi pojaviti. Izumrli su kao dinosaurusi…