Lunino blogČe

недеља, 17. мај 2015.

Jebivetar ( 2 )




Kad sam onomad pisala o jebivetrima, smetnula sam s uma da postoje dve vrste. Ima onih koji čitav život ostanu jebivetri. To su oni o kojima sam već pisala. Radi pravde i ravnoteže ne mogu da ne napišem nešto i o ovoj drugoj vrsti. O nedopečenim jebivetrima kako ih nazva jedan muškarac. Dal ` se uvredi čovek ili ne ne znam al`  natera me na razmišljanje. Shvatih da je u pravu. Da ni jebivetri nisu baš svi isti. I tu ima podela. Na one reš pečene i one nedopečene.

Ti nedopečeni,  to su oni koji rade sve kao i prethodno opisani ali samo dok su mladi. I dok se ne zaljube. Ali za razliku od prve vrste ne u sebe same već u neku ženu. Oni što kad se zatreskaju zaborave na sve. I na recke, i na titulu i na sve žene ovoga sveta osim te jedne koja im je smrsila konce.


I samo da znate drage moje. Ti nedopečeni jebivetri kad se zaljube, ožene, srede (što rece sada pokojna Sonja Savić u „Mi nismo anđeli“) oni postaju najbolji muževi na svetu. Znam da mi ne verujete ali je tako. Provereno. Uostalom probajte. Uverite se same.

Elem, da nastavim. Gde sam ono stala? Aha, setih se. Kad` se jebivetar zaljubi. (Izvinite, ali na poslu sam, pišem ovo a onaj kreten od direktora svaki čas me prekida. Ne zna čovek da se bavim nekim važnim stvarima).:)

On jadan, naš dragi jebivetar ne zna baš tačno šta ga je snašlo i šta mu se događa. Čudi se sam sebi. Kako sad odjednom nije više zainteresovan za sve te lepe i manje lepe žene koje šetaju gradom. Baci pogled tu i tamo ali ništa. Gde nestade ona želja da je odmah brzinski osvoji. Tu neku koja mu je zapala za oko. Zgodna plavuša (mada njemu nikada to i nije bilo važno, mislim boja kose i te sitnice) baš onako po njegovom ukusu...ali...

Nema volje, nešto ga mrzi da se sad bakće sa njom, da joj priča priču koju je ispričao ko zna koliko puta, da se sad tu nesto udvara, smeška, priča bajke. Postalo mu je dosadno. Nema više onog žara, želje.

Razmišlja on tako i ništa mu nije jasno. Da nije bolestan? Ostario ne daj Bože. Zabrine se.

U koju god pogleda ne vidi je. Tu neku koja šeta, zanosno njiše kukovima, noge odavde da večnosti. Gleda je  al ` je ne vidi.
Vidi samo tu malu mršavicu, tu koja mu je smrsila konce i misli tu malu slatku  al`  ništa posebno. Ta mala , nije ona neka vauuuu riba. Onako. Zgodna, lepuškasta ali nije neka zbog koje bi se muškarac njegovog kalibra odrekao svih ostalih.

Ta malena i  tako obična zavukla mu se nekako pod kožu pa se migolji, mrda, ne da mu mira. I u glavu mu se zavukla. I u srce. Ma svuda. Kako li je samo uspela da se rasporedi po njemu tolikom tako malena. Čudi se sam sebi. Ne može  sebi da dođe.

Preispituje se, razmišlja, pokušava da je izbaci iz glave al` ona se nekako stalno vraća. Što se on više trudi da je otera  ona se sve češće vraća. I stalno mu je pred očima. Njen lik, one užarene okice, napućena ustanca slatka ko` med. Sva je tako slatka; držao bi je u svom džepu samo da može. I to u onom na košulji blizu srca. Nosio bi je sa sobom svuda.

Sve se nešto pribojava da će neki baja da je ukrade. Al` ćuti, ne spominje, ne sme ni da misli na to. Da izgovori pogotovo. Strah ga da ako izgovori može da prizove, ne daj Bože, nešto loše.

Sve češće razmišlja da postoji velikaaaaa šansa da je neki sličan njemu mazne njemu ispred nosa. Pa do juče je on to radio. Naježi se i naroguši od same pomisli na to. Podilaze ga neki nepoznati žmarci, negi đavo mu ne da mira. Ne zna šta će. Muči se, proganja ga ta misao. Smišlja kako da prekrati muke. Ne sme da pita nikoga. Gde on da se bruka. Već vidi zaprepašćenje na licima svojih prijatelja. Mora sam da se snađe. U se i u svoje kljuse.

Da ne dužim mnogo već znate šta je smislio. Da je zaprosi! Navuče joj burmu, potpiše ona, potpiše on, ono i u dobru i u zlu, u bolesti i zdravlju…

Sinula mu dobra ideja. Divi se sam sebi. Da se on osigura da mala ostane njegova. Strah ga. Nešto mu izmiče. Voli ga  al ` nešto tu ne štima.

Zna on žene. Iskusan je. Zna da sve sanjaju o venčanju, venčanici i ostalim glupostima. Nema te koja ne sanja. Bar on nije sreo takvu. A bežao od njih i od toga ko đavo od krsta.

Al ova mala neće da se udaje. Kakva venčanica, kakvo venčanje. Neće ona to. Hoće da uživa, da proživi, da se zeza, da putuje, da napravi karijeru. Mlada je, ne treba joj da se zarobi. Neće ni da čuje. Još se i ljuti.

Jebivetar ne može da veruje svojim ušima i očima. Očajan je. Sve je lepo smislio kad ono – šipak. Ona neće.
Prvo je mislio da se folira. Ma daj, koja neće. Sve hoće. Sve su uvek htele. Neke su mu poturale i papire sa onim plus ( +).
Znate sta znači plus? Verujem da znate al`  dobro ako neko ne zna to znači trudna sam - oženi me. E  al`  nije on budala. Imao je lek i za takve. Ni jedna ga nije upecala na to. Na trudnoću, dete i tako to. Nije on nasedao na to, kao neki.
I onda mu sine. Napraviće joj dete...

( Nastavlja se )

10 коментара:

  1. Kad tad čovek mora da odraste. Ako nije hrpa kompleksa, onda i ima šanse spoznati kako se ne jede sve što leti. I napraviti listu prioriteta.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tačno Vera. Lepo kažu naši stari da svako mora da prođe kroz tu neku fazu "ludila". Bolje da prođe dok je mlad, više priliči...

      Избриши
  2. Čekam nastavak :) Sjajno i tačno napisa ti sve, draga...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Izanalizirala i prostudirala ja to na vreme moja Marina :)
      Nastavak sledi

      Избриши
  3. Одговори
    1. ahahaha Sneška opasni i kobni za žene...a tako dragi

      Избриши
  4. Namerno sam čekala okončanje trilogije. Lepše mi da čitam u jednom dahu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Smejem se sada...i ja uvek sačekam da pročitam sve odjednom :)

      Избриши
  5. Kasnim ali stigla sam do drugog djela na kome sam se sita ismijala jer sam ih sve redom prepoznala. Sad idem na treći dio ove perfektne trilogije.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nasmejala si i ti mene svojim komentarom. Dok pišem osmeh mi je na licu. Nisam ni sumnjala da ćeš sve prepoznati i da ćeš se zabaviti...

      Избриши