Lunino blogČe

уторак, 26. мај 2015.

Ubaciću te u kompjuter




Pre par godina zaglavim u bolnici. Nisam se osećala dobro, išla od doktora do doktora, svi kažu nije mi ništa al` meni dobro nije. Prođe tako dva, tri dana. Vidim da tu nisu čista posla i odlučim da odem uveče u dežurnu bolnicu da me ispregledaju pa da znam na čemu sam. Il` ću da živim il` ću da mrem…
Da se pripremim…

Stignem oko deset sati čekam do dvanaest, unervozila sam se i taman kad` sam htela da odem da im sve po spisku  prozvaše me.
Pregleda me ona doktorka, kucka, lupka, plazim jezik nekažnjeno, cokće i piše nešto a meni ni A ni B da kaže.
„Doktorka, guknite već jednom. Šta mi je? Samo uzdišete i cokćete. `Oćete da umrem ovde, što od čekanja što od nestrpljenja“

„ Ne znam, nisam sigurna šta je u pitanju“ reče mi.

U jebem ti pa ko će da zna ako doktor ne zna. Ja da znam šta mi je ne bih ni došla  al` dobro.

 Udahnem duboko da ne počnem da urlam .
„Pa šta ćemo sad“ pitam je.

„Predlažem da vas smestimo ovde kod nas i da sve ispitamo i snimimo. Šta kažete na to?“

Kažem da mi se ne ostaje  ali bolje da ostanem i da to uradim za par dana nego da me šetaju par meseci, zakazuju svaki pregled na po tri meseca ili daju vizitke za privatne bolnice, mislim se a kažem: „ Kad vi kažete da treba onda treba“.

Izađem na hodnik, čekam nekog momka koji je na civilnom odsluženju vojske da me odvede do sobe ali njega nema. Muža pošaljem da mi donese sve što mi treba za bolnicu a treba pun kofer jer tu ničega nema. Ponovim mu nekoliko puta da ne zaboravi lampu, knjige i cigarete. Bez toga neću u bolnicu, naglasim mu .

Pojavi se u neko doba momak, vodi me kroz neke hodnike. Vidim ja da on ne zna gde udara pa ga priupitam na šta mi on reče da pojma nema gde je ta soba jer mu je prva noć u toj bolnici. Dobro,   snaći ćemo se nekako. I meni je prvi put  al` naći ćemo mi tu sobu 302,  rekoh mu ja.

I tako ti ja odvedem momka do trećeg sprata  jer je logično da je tristadvojka na trećem spratu. Još samo da nađemo dežurnu sestru. Trista dvojku nađosmo odmah al` sobu dežurne sestre nikako. Posle pola sata nađosmo je u drugom krilu zgrade. Igra pasijans.

Uze one papire od mene, vojaka posla dole ( pitala sam se dal` će znati da se vrati kroz one lavirinte) a mene povede do tristadvojke, uključi mi infuziju i ode.

U sobi dve babe spavaju. Dva sata noću. Ne smeta im ni svetlo, ni lupanje klompi one setre ni ja.
Ležim i režim. Ona infuzija nikako da iscuri. Muž mi doneo stvari al` ne mogu po njih a ni on ne može do mene. Takav „kućni red“. Sestru da dozovem nema teorije. Ona je na drugom kraju sveta za kompom. I šta ću. Pojačam onu infuziju da brže iscuri. Al` opet nema sestre da mi otkači ona čuda. Izvučem ja sama iglu i odem dole po svoje stvari, izljubim muža i vratim se u sobu.

Raspakujem se, uključim lampu i počnem da čitam knjigu. Pročitam pola  kad` eto ti sestre. Pet sati i pet minuta, pogledala ja na sat. Došla da mi isključi infuziju pa zinula kad vide da je isključena.

„Ko vam je isključio infuzija“ pita strogo.

„Ja sam isključila. Ko da mi isključi kad nema nikoga čitava četiri sata“ rekoh joj prekorno.

„Kako ste smeli to da radite“ ona će meni povišenim tonom. Probudi i one babe.

„ Slušaj bre sestro! Ti si dobra samo da te čovek po smrt pošalje. Dok se ti vratiš ima da se naživim. I nemoj tu da urlaš vidiš da si probudila bake! Idi ti lepo i igraj igrice i ne sekiraj se ništa“

Zaspah u zoru. Nisam spavala ni pola sata dođe sestra, jutarnja smena, dernja se i deli toplomere. Meni došlo da je zadavim.

Samo što me san ponovo svlada  dolazi ponovo. Skuplja toplomere. Dere se da sredimo sobu, kaže  sad` će vizita. U sunce ti jebem,  ne dolazi kraljica Elizabeta  pa da nepokretne babe sređuju sobu a ni ja koja sam pokretna, što joj i rekoh.
Vidim da nema ništa od spavanja pa odoh da se istuširam. A tamo  u kupatilu ko` u horor filmu. Strava i užas.
Donesoše neki doručak. Ja takav ni mom keru ne dajem. Prođe i vizita, prozujaše bez da su nas pogledali i odoše. Ja smućkam nes, uzmem cigarete i krenem da tražim gde ću da zapalim. Nađem neko kupatilo dnevne bolnice za divno čudo čisto al` to je zato što se ne upotrebljava.

Tu sam se tuširala sve vreme dok sam bila u bolnici a tu sam i kafu pila i pušila skoro ko` čovek. Čak sam i stolicu imala. A dobih i društvo. Dođoše neke bake da i one zapale. Pričamo mi, pijuckamo kaficu i dimimo  kad ulete glavna sestra i s` vrata poče da se dere kako ne sme da se puši, kako je to bolnica, kako ćemo da pomremo, kako će sve da nas „ubaci u kompjuter“ ( baš te reči je upotrebila ) i više nas nikada neće primiti  jer smo neposlušne…

Babe odmah pobacaše cigarete, počeše da je kume i mole da ih ne ubacuje u taj kompjuter, da neće više nikada…

Ja gledam, pušim i ćutim. Glavna mi priđe, unese mi se u lice i naredi da ugasim cigaretu i još reče da će iz istih stopa da me izbaci iz bolnice.

Izbacim joj oblak dima pravo facu, kažem joj da se nosi, da me baš zabole što će da me „ubaci u kompjuter“ i izbaci iz bolnice i da mi se skloni sa očiju  jer kad poludim ne odgovaram za svoje postupke .
Ona tek onda zapeni. Kako me oni leče a ja se trujem, kako sam neodgovorna, bezobrazna i blabalbla…

Pokupim ja svoje stvari i odem da se tuširam a ona osta da melje. Babe su nestale čim su ugrabile priliku a i glavna ode. Nije mogla da čeka da završim tuširanje. Valjda imala posla.

Ostala sam u bolnici, nisu me „ubacili u kompjuter“ zbog pušenja, niko više nije dolazio u ono kupatilo da me špijunira a ni da se tušira, sestre me zvale na kafu i puš pauzu u njihovoj tajnoj sobi za pušenje; pričale i žalile se na male plate, da nema ko decu da im čuva kad rade po smenama, da svi misle da one ništa ne rade a pojma nemaju da peru usrane babe i dede, presvlače ih i okreću, menjaju posteljine, hrane ih…

Doktor žickao od mene cigarete a i ja od njega kad mi nestanu, babe me obožavale jer sam jedina znala da koristim mobilni i da im pozovem porodicu, jer sam samo ja mogla noću da odem da pozovem sestru čija je soba na drugom kraju sveta u bolnici gde je devedeset posto pacijenata nepokretno ili polupokretno i kojih ima mnogooo a sestra je samo jedna u noćnoj smeni za čitav sprat…

Danas te iste sestre rade sve to isto za još manje para jer su i njima kao i mnogima smanjene plate za deset posto, ukinut im je minuli rad a mi očekujemo da budu ljubazne, da se posvete pacijentima, da ne misle na račune koje nemaju od čega da plate, da ne misle na svoju decu koju nemaju kome da ostave kad rade popodnevne i noćne smene…

Boravak u toj i takvoj bolnici otvorio mi je oči. Mnoge stvari od tada vidim drugačije…

Znam da ih niko nije terao da izaberu posao koji su izabrale. Problem je samo u tome što u Srbiji šta god da izabereš dođe ti na isto. Osim ako se ne baviš politikom, nisi „tajfun“ što kaže Srećko Šojić i nemaš teču, strica, ujaka, tatu ili partijsku knjižicu vladajuće stranke, ma koja bila i ma kako se zvala…

26. novembar 2014.

2 коментара:

  1. Dobra priča Luna, i sve je danas u zdravstvu uglavnom tako. Kako je došla besparica, nestala je humanost. Nije tako bilo ranije.
    Jednom je moja starija ćerka plakala kad je dobila četvorku. Rekla sam joj da ne plače, jer je to dobra ocena, da zamisli kako bi se radovali oni đaci koji uglavnom dobijaju dvojke i trojke.
    Ko je razumeo paralelu, razumeo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U pravu si Snežana. Nije ranije bilo tako. Sada je sve gore i gore, svakoga dana...
      Veliki pozdrav i hvala

      Избриши