Lunino blogČe

петак, 22. мај 2015.

Slutim da se Anka zvala...




Svi su je znali kao Dadu. Tako su je zvali ukućani, komšije, rodbina, deca...

Mala, sićušna, vredna, spretna i okretna podjednako dobro i brzo radila je sve kućne poslove, vezla, šila, plela, kuvala, čistila srebrni escajg svoje bake koji se čuvao za posebne prilike.

Velika kuća na „lakat“ bila je besprekorno čista i uredna. Na pendžerima firange (zavese) njenom rukom rađene, na stolu uvek snežno beli stolnjak uštirkan i izvezen njenom rukom, jastučnice  „belim vezom“ i šlingerajem izvezene, uštirkane i blještavo bele, krasile su spavaću sobu.

Čak su i maramice bile ukrašene  vezom i rukom rađenom čipkom a u uglu sitnim bodom izvezeni inicijali A. L.

Kuhinja sa zidanom furunom u kojoj se pekao hleb, topla i mirisna,  odisala je čistoćom. Kredenac od najkvalitetnijeg drveta ukrašen čipkom i vezenim šustiklama pun porculanskih tanjirića, šoljica i čaša od najfinijeg stakla...

Sobe zastrte krparama i ćilimima, saksije pune raznobojnog i mirisnog cveća krasile su kuću ali i dvorište popločano ciglom.


Na njoj uvek savršeno krojene, elegante i čiste haljine. Bilo da radi po kući ili izađe na sokak sve je na njoj blistalo i mirisalo.

Svoju rodnu kuću je mnogo volela i održavala u savršenom redu uz malu pomoć bolešljive majke.
U tu kuću je i muža dovela, decu izrodila...

Pevušeči je radila, ništa joj nije bilo teško, pite je mesila, kolače pravila, bosim nogama grožđe gazila i vino pravila.

Iz bogate, gospodske kuće nikada bez šešira nije izašla i uvek u nekoj novoj, lepoj haljini koju je sama sašila.

Kada je ćerku rodila ništa se promenilo nije. I dalje je radila sve, još poletnije sa osmehom na usnama i sjajem u očima.

Muž joj nije mnogo pomagao. Više je odmagao ali njoj to nije mnogo smetalo. Znala je da mu treba vremena da se privikne na tu, za njega,  novu i tuđu kuću.

Dok je ona letela tamo-amo uvek u poslu, on se lenjo vukao po dvorištu, obilazio nadničare retko. Samo je konje voleo i njima se bavio. Timario ih je redovno, hranio, pojio i sa njima nešto razgovarao. Ponekad uzjahao nekog vranca ili upregao u čeze pa se po selu šepurio u novom odelu sa šeširom mangupski naherenim na jednu stranu.

Ništa mu nije nedostajalo. Bogata kuća puna svega, ambari puni, vinogradi rodni, žena vredna, spretna i umešna . Ipak nije bio srećan.

Ni ćerka koja se rodila nije mu osmeh na lice nacrtala. Voleo je on nju, ali je konje voleo više i sa njima provodio više vremena.

Godine su prolazile, dete raslo, Dada vodila brigu o detetu, majci, kući i njemu a on samo o konjima. Počeo je sve češće i češće čokanje rakije prazniti ili vino iz bureta točiti. Neretko ga je Dada pijanog i usnulog u podrumu među bačvama nalazila.

Ćerku je udao, u alkohol je sve više tonuo, Dadu nit je voleo niti je mrzeo. U mladim godinama deda postao, unuku je dobio ali nije mario. Samo je širu voleo, za vino i konje živeo...

Unuka je u pelenama bila kada je sina sa Dadom dobio. Njemu se obradovao. Ljubio ga i pazio, sa sobom nosio, čak je i Dadu ponekad, u prolazu pogledom pomazio.

Dada se radovala, srećna što se promenio. Manje je pio, kod konja i dalje dosta vremena provodio ali je sa sobom i sina nosio, pričao mu, tepao i smejao se grleno.

Sreća koju je Dada tako dugo i čežnjivo čekala nije dugo potrajala. U jesen je umro, u snu a da ni krštenje sina nije sačekao.

Polako se privikavala na udovički život. Odavno je shvatila da se podneti može sve što se mora i da joj ne preostaje ništa drugo nego da tegli život ma kako i ma koliko joj teško bilo.

Privijala je sina na grudi, radila koliko je mogla a ono što nije mogla plaćala nadničarima da urade. Održavala je kuću i imanje besprekorno kao i pre, brinula o sinu i bolesnoj majci. Oca skoro da i ne pamti. Dete je bila kada je umro.

Jovan  je dve godine punio a Dada je mislila o tome kako se sa šesnaest udala, sa sedamnaest majka postala, u trideset tri baba , u trideset četiri Johana ( Jovana ) rodila, muža sahranila, rat preturila preko glave, majku sahranila. „Valjda će sada biti dobro“, mislila je dok je Johana u naručju držala. Valjda nju niko neće dirati iako je Švabica. Za Srbina je bila udata, njegova je udovica.

Ubrzo je saznala da će joj imanje uzeti a nju i dete proterati. Nije imala vremena da se uplaši. Grozničavo je tražila rešenje, spas za sebe i dete. Sina je odmah odvela kod svoje udate ćerke u Beograd i njoj ostavila da ga gaji i čuva kao svoje dete za slučaj da se njoj nešto dogodi. Vratila se u selo da pokuša da spase bar nešto od imovine a kada je shvatila da će ostati i bez života na brzinu se preudala za seoskog pijanca i raspikuću koji je živeo u čatrlji na obodu sela.

Znala je ona o njemu sve. I da je prokockao nekoliko jutara najplodnije zemlje, i da je prodao kuću i sve pare na piće spiskao ali je svejedno pošla za njega u nadi da će se udajom spasiti od progonstva.
Iz svoje gospodske, velike kuće sa zavežljajem je jedne noći otišla u udžericu na kraju sela, imanje ostavila da bi život spasila i blizu dece ostala.


Majzila su ga zvali a kako mu je ime bilo niko nije znao. Nikada nije bio trezan. Rakiju je doručkovao, vino večerao. Dadu isprva nije dirao ali vremenom je sve češće i češće istresao svoj jad i čemer na njoj, šamarao je a neretko i tukao bičem koji je prethodno držao u vodi. Da bude teži, da jače boli i ostavlja dublje krvave brazde na njenoj još uvek nežnoj koži.

Trpela je nejgove izlive besa, batine, psovke. Jedino o čemu je mislila je da je on, takav kakav je, ipak spasao od progonstva i da će moći da vidi Jovana. Više ga ni u mislima nije zvala Johan. Plašila se i sopstvenih misli.

Majzila joj je pomogao kada niko nije hteo da blizu dece ostane. Bila mu je zahvalna. Za imanje nije marila. I batine je ćutke trpela. Jer da je Majzila nije uzeo, sigurno bi u logoru bila, možda bi tu i skončala ili bi je živu u Nemačku oterali i od dece odvojili. Nikada ih videla ne bi, znala je. I zato je ćutke podnosila  batine.

Kod ćerke i zeta je odlazila ali nije htela da ostane kod njih jer se plašila da će je pronaći, da će doći i uzeti joj Jovana, da će ga u Nemačku poslati.

Sina je svaki put grlila i plakala, večito u strahu da će joj ga neko oteti. Sa unukom se igrala, ljubila je i pričala joj priče o srećnoj Dadi.

Sebe je srećnicom zvala. Jedina iz sela, od svih Švaba samo je ona ostala. Plakala je zbog rodjaka, komšija, drugarica koje su odveli i za koje nije znala ni da li su živi ni gde su.

Od ćerke  je krila  da gladuje i da je siromašnija od poljskog miša. Hranila se krompirom i koprivom. Hleb je samo kod ćerke jela.

Jovan je rastao. Za oca nikada nije pitao jer je zeta ocem smatrao. Sestra mu je majka bila a Dada se smejala pred njima, tugu je svoju krila i u samoći plakala . Bolelo je ali je tešila sebe da mu je život sačuvala i kraj njega ostala makar samo da ga gleda i čuje mu glas i smeh.


Deset godina kasnije Dada je ponovo udovica postala. Majzila je umro a ona je ostala da živi u njegovom kućerku sama. Nije mogla da ode kod ćerke i zeta iako su je zvali. Bolelo je da gleda sina koji u sestru kao u majku gleda i tako i toliko je voli. Grizla je savest što ćerku kao suparnicu gleda i što je manje od sina voli.

Vreme je letelo. Dadina unuka Anka udala se sa 16 godina, kao i njena majka, kao i baka Dada. Vrlo brzo je majka postala, ćerku dobila a ujaka je bratom zvala.

*****

Dada je do kraja života ostala da živi u Majzilinom kućerku, ali je često obilazila decu i unuke a praunuki, Ankinoj ćerki je svaki put, ko zna odakle i kako donosila po dve „svilene“ bombone pažljivo zamotane u belu, čipkanu, besprekorno čistu maramicu sa izvezenim inicijalima...

Maramica ukrašena vezom i  čipkom, Dadinom rukom izrađena i izvezena, sa inicijalima A. L. u  kutijici od crvenom baršuna se čuva  i danas.

Ankina unuka, a Dadina praunuka je čuva kao uspomenu na „svilene“ bombone koje joj je Dada uvek donosila .

Maramica sa inicijalima je jedino što je ostalo od ogromnog bogatstva Dadinih roditelja.

Inicijali A.L. su početna slova Dadinog imena i devojačkog prezimena koje njena praunuka nikada nije saznala. Ni majka njena, Anka,  nije znala pravo ime svoje bake.

Slutim da je Dadino pravo ime Anka...


p.s. dugujem zahvalnost Veri Uzelac jer me je ovom svojom pričom http://verauzelac58.blogspot.com/2015/05/oteto.html  "naterala" da napišem priču koja dugo, jako dugo čuči u meni.  Hvala Vera!

16 коментара:

  1. Страшна потврда да се у богатство не сме човек уздати..
    Само та пуста, у песмама опевана, а у животу опасно подцењена, љубав остаје заувек..
    Волела бих да наша деца прочитају ово..
    И да не направе грешку у избору као генерације, вековима уназад..

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U pravu si Kato. Bogatstvo je zdravlje, ljubav, sreća, porodica. znanje...ništa materijalno nije važno...
      Mene ljudi gledaju ko da sam s marsa pala kada kažem " Jebeš pare" i misle da se foliram...jer ne znaju da je u mojoj porodici i sa mamine i tatine strane bilo jako bogatih predaka, materijalno bogatih...a da od svega toga ništa nije ostalo ni mojim roditeljima ni meni...ali ...dobila sam od njih najveće bogatstvo, srećnu porodicu, mnogo ljubavi, razumevanja i pažnje, naučila sam šta je vredno a šta ne i sve to prenela u svoju porodicu i na svoje dete...postoji ono što se ne kupuje novcem a vredi mnogo ...

      Избриши
  2. Predivno Luna. Ovakve porodične sage definitivno moraju da se napišu i ugledaju svijetlost dana. Nemoj nas uskraćivati za to neizmjerno zadovoljstvo. Ja sam tvoja vjerna čitateljka. Bravo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala Farah na divnim rečima. I da, u pravu si. Postoje priče koje trebaju biti ispričane. Neko će nešto naučiti iz njih, bar se nadam da hoće.
      U ovim teškim vremenima nam je možda potrebno da znamo da je uvek bilo nekih teških vremena i još težih...
      Drago mi je da sam stekla čitateljku koja piše fantastično. To je velika čast i veliki kompliment za mene...
      Još jednom, puno hvala na podršci i lepim rečima

      Избриши
  3. Očarana sam. Teška, bolna, bremenita priča, i verujem da ti je bilo teško dok je nisi podelila. Ovakve se priče prvo odsanjaju, pa se kockice poslože da bismo prvo sebi neke odgovore dali, a time i svet obogatili, kako reče Farah, porodičnom sagom... koja će, verujem imati još delova...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U pravu si, dugo mi je trebalo da je napišem i možda nikada i ne bih da nije bilo Verine priče...i u pravu si da je ovo samo jedna kockica u mozaiku..ima tu " materijala " za roman...možda jednom napišem i nastavak ili nastavke...
      Hvala ti puno na podršci i lepim rečima. Znači mi to, naročito kada su ovakve priče u pitanju...

      Избриши
  4. Draga moja Luna, onaj čemer u mojim grudima se širi, poput sivo-crne magle u hladnjikavoj noći, što se polako pretapa u kišno jutro, kao ovo sada ispred mojih prozora.

    Ali, neka. Moraju se proći i takvi trenuci, katarza koja prži gorčinu, kada shvatiš po ko zna koji put da je muka najuniverzalnija od svih ljudskih stanja.

    Ponovo sam, po ne znam koji put pročitala tvoju priču, odbolovala jednako tvoju divnu posvetu - najlepšu stvar, koju mi je neko rekao posle ko zna koliko vremena....Znam da ćeš razumeti kada ti kažem kako tu ne može biti - hvala - preblago je to za ono što si učinila za mene.

    Tvoja priča, emotivna, snažna, istkana maestralno i ubedljivo, priča koja iza svake reči krije još nekoliko sigurno težih i jačih priča, je najlepši epitaf koji si mogla dati našim bakama i majkama i svim ženama, koje su i poslednji zalogaj deci ostavljali, podižući ih u nemogućim uslovima

    Svaki detalj vidim, plovim sa tvojim mislima kroz hladovite sobe, što mirišu na čistoću, posvećenost, ljubav i uspomene.....I ti si mene vratila u prošlost, zajedno smo sa našim dragima i milima, onima, koji kako ono Ivo Andrić reče "nemaju drugog doma do našeg sećanja".

    Nešto postoji što vodi naše živote i nema slučajnosti, ništa se ne dešava bez razloga, pa ni naša veza, začeta još kada sam čitala tvoje opaske na Snežine tekstove.

    Još samo nešto - i naša baka se zvala Anka.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa sam i ja trebala da se zovem Anka, i tako, možda, pokupim neku sasvim drugačiju sudbinu od ove, Snežine, koju mi je imenom moja Vera namenila! Mnogo bolje pišeš nego pre Luna, moram da primetim! I drago mi je zbog toga! ♥

      Избриши
    2. Uh Vera, ostavila si me bez teksta svojim komentarom. Ali bukvalno...
      Ne znam šta da ti kažem. Ovu priču verovatno nikada ne bih napisala da nije tebe i tvoje priče i zaista sam ti mnogo, mnogo zahvalna što si pokrenula nešto u meni da napišem ovu i ne samo ovu priču...
      Ne znam da li si uopšte svesna kakav " vetar u leđa" si mi dala svojim komentarima na moje tekstove i koliko si me dobro procenila čitajući ih...nisam imala utisak da baš toliko " vidi" kakva sam ili to vide samo retki ljudi poput tebe, Snežane, Merime, Nege, Farah...
      Znaš ja se jako često vraćam u prošlost i u razmiljanjima i u pisanju, interesuje me i oduvek mi je istorija bila velika ljubav, i ona lična i ona opšta...velika većina ljudi me je pitala zašto to radim, zašto se osvrćem na ono što je bilo...nisam želela da objašnjavam. Uvek sam želela da znam sve što sam mogla da iskopam o svojim precima, vekovima unazad. Još kao klinka sam zapisivala priče koje sam čula i čuvala to...i danas istražujem neke detalje o svojim precima...ne moram ja nikada da objavim te neke romane koje pišem ali ih pišem i ostaviću ih svojim potomcima jer smatram da treba da znaju ko su, čije gene nose i čija krv teče njihovima venama...da im se nikada ne dogodi da počnu ljude da dele prema veri, naciji, boji kože, imovinskom stanju...da shvate šta je važno a šta nevažno, da postoje samo ljudi i oni koji to nisu i da umeju da ih razlikuju...
      Uh al sam se raspisala...zamisli tek šta bih ti napisala da nisam ostala bez teksta ..hahahha
      Znam da se i vaša baka zvala Anka. Znam iz Snežaninih pa kasnije i tvojih priča...Još jednom ti mnogo hvala za sve Vera...mada je hvala malo za ono što sam osećala dok sam čitala tvoj tekst i tvoj komentar...
      Veliki pozdrav Vera :)

      Избриши
    3. Nego žao mi je i drago i sve mi se izmešalo...Vera je " krivac" za sve a ja sam joj neizmerno zahvalna ...
      Ljubim te...

      Избриши
  5. Zjakice, znam da je trebalo da se zoveš Anka i da ti je Vera dala ime...mislim da sam to čitala u nekoj od tvojih priča...ko zna da li bi ime nešto promenilo u tvom životu, možda i bi jer ništa se ne dogadja slučajno...
    Veliko ti hvala za ovakav kompliment jer znam da je iskren. Ako Ti to kažeš onda je to zaista veliki komplimet. Pošto se ništa ne dogadja slučajno sigurna sam da ste ti i Vera mnogo doprinele tome i zaista sam vam zahvalna...Ljubi vas Luna obe :)

    ОдговориИзбриши
  6. Ova priča još iz daljine miriše na istinu koju bi mnogi od onih, koji su joj kumovali, da zaborave, ili bar pod tepih da sakriju. neće moći. Kad se sve kockice mozaika poslažu i kad vreme, Bog, nebitno ko, odluči. istina izviri, stidljivo, a onda i na veeeeelika vrata išeta. I sve se sazna. Ostane bol, onima koji su je živeli i onima posle onih čija je, ali, ostane i malo zadovoljenje da je istina ipak pronašla svoj put.
    Divna priča Luna. Napisana divnim jezikom koji me je vratio u detinjstvo i dok sam je čitala, setila sam se moje bake koja je zavese zvala firange, a bila je iz Šumadije, zahvaljujuči kojoj, još uvek pamtim i šustikle i krpare i kredence, a evo sve si i ti to oživela u ovoj istinitoj životnoj sagi na jedan znalački i nadahnut način i učinila da ova tuga kojom odiše, bude malčice lepša. Bravo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U ratnim i poratnim vremenima stradaju i nedužni i krivi i tako je oduvek i svuda, ne samo kod nas. Niko tada nije pitao ko je nedužan a ko "kriv". Ne znam koliko se o tome zna, ja sam znala još kao devojčurak jer mi je rodbina sa majčine strane iz Banata. U školi o tome nismo učili kao ni o mnogim drugim stvarima i dogadjajima. Kao što se ni sada ne uči a trebalo bi. Iz prošlosti se može mnogo naučiti, ko želi da uči i da zna. Da se istorija ne ponovi...ali malo ko za to mari...
      Drago mi je da ti se dopalo kako je napisano a priča je istinita i teška. I zaista podseća na detinjstvo, na neke drage ljude kojih više nema među nama...
      Hvala Olja na odvojenom vremenu za čitanje ove poduže priče i na iscrpnom komentaru...
      Veliki pozdrav

      Избриши
    2. Ja volim da čitam tvoje priče jer pričaju dušom :)

      Избриши
    3. Tako ih i pišem...ne mogu da pišem ako me nešto ne dotakne na bilo koji način...Hvala ti puno Olja :)

      Избриши