Slutim da se Anka zvala...

Svi su je znali kao Dadu. Tako su je zvali ukućani, komšije, rodbina, deca...

Mala, sićušna, vredna, spretna i okretna podjednako dobro i brzo radila je sve kućne poslove, vezla, šila, plela, kuvala, čistila srebrni escajg svoje bake koji se čuvao za posebne prilike.

Velika kuća na „lakat“ bila je besprekorno čista i uredna. Na pendžerima firange (zavese) njenom rukom rađene, na stolu uvek snežno beli stolnjak uštirkan i izvezen njenom rukom, jastučnice  „belim vezom“ i šlingerajem izvezene, uštirkane i blještavo bele, krasile su spavaću sobu.

Čak su i maramice bile ukrašene  vezom i rukom rađenom čipkom a u uglu sitnim bodom izvezeni inicijali A. L.

Kuhinja sa zidanom furunom u kojoj se pekao hleb, topla i mirisna,  odisala je čistoćom. Kredenac od najkvalitetnijeg drveta ukrašen čipkom i vezenim šustiklama pun porculanskih tanjirića, šoljica i čaša od najfinijeg stakla...

Sobe zastrte krparama i ćilimima, saksije pune raznobojnog i mirisnog cveća krasile su kuću ali i dvorište popločano ciglom.

Na njoj uvek savršeno krojene, elegante i čiste haljine. Bilo da radi po kući ili izađe na sokak sve je na njoj blistalo i mirisalo.

Svoju rodnu kuću je mnogo volela i održavala u savršenom redu uz malu pomoć bolešljive majke.

U tu kuću je i muža dovela, decu izrodila...

Pevušeči je radila, ništa joj nije bilo teško, pite je mesila, kolače pravila, bosim nogama grožđe gazila i vino pravila.

Iz bogate, gospodske kuće nikada bez šešira nije izašla i uvek u nekoj novoj, lepoj haljini koju je sama sašila.

Kada je ćerku rodila ništa se promenilo nije. I dalje je radila sve, još poletnije sa osmehom na usnama i sjajem u očima.

Muž joj nije mnogo pomagao. Više je odmagao ali njoj to nije mnogo smetalo. Znala je da mu treba vremena da se privikne na tu, za njega,  novu i tuđu kuću.

Dok je ona letela tamo-amo uvek u poslu, on se lenjo vukao po dvorištu, obilazio nadničare retko. Samo je konje voleo i njima se bavio. Timario ih je redovno, hranio, pojio i sa njima nešto razgovarao. Ponekad uzjahao nekog vranca ili upregao u čeze pa se po selu šepurio u novom odelu sa šeširom mangupski naherenim na jednu stranu.

Ništa mu nije nedostajalo. Bogata kuća puna svega, ambari puni, vinogradi rodni, žena vredna, spretna i umešna . Ipak nije bio srećan.

Ni ćerka koja se rodila nije mu osmeh na lice nacrtala. Voleo je on nju, ali je konje voleo više i sa njima provodio više vremena.

Godine su prolazile, dete raslo, Dada vodila brigu o detetu, majci, kući i njemu a on samo o konjima. Počeo je sve češće i češće čokanje rakije prazniti ili vino iz bureta točiti. Neretko ga je Dada pijanog i usnulog u podrumu među bačvama nalazila.

Ćerku je udao, u alkohol je sve više tonuo, Dadu nit je voleo niti je mrzeo. U mladim godinama deda postao, unuku je dobio ali nije mario. Samo je širu voleo, za vino i konje živeo...

Unuka je u pelenama bila kada je sina sa Dadom dobio. Njemu se obradovao. Ljubio ga i pazio, sa sobom nosio, čak je i Dadu ponekad, u prolazu pogledom pomazio.

Dada se radovala, srećna što se promenio. Manje je pio, kod konja i dalje dosta vremena provodio ali je sa sobom i sina nosio, pričao mu, tepao i smejao se grleno.

Sreća koju je Dada tako dugo i čežnjivo čekala nije dugo potrajala. U jesen je umro, u snu a da ni krštenje sina nije sačekao.

Polako se privikavala na udovički život. Odavno je shvatila da se podneti može sve što se mora i da joj ne preostaje ništa drugo nego da tegli život ma kako i ma koliko joj teško bilo.

Privijala je sina na grudi, radila koliko je mogla a ono što nije mogla plaćala nadničarima da urade. Održavala je kuću i imanje besprekorno kao i pre, brinula o sinu i bolesnoj majci. Oca skoro da i ne pamti. Dete je bila kada je umro.

Jovan  je dve godine punio a Dada je mislila o tome kako se sa šesnaest udala, sa sedamnaest majka postala, u trideset tri baba , u trideset četiri Johana ( Jovana ) rodila, muža sahranila, rat preturila preko glave, majku sahranila. „Valjda će sada biti dobro“, mislila je dok je Johana u naručju držala. Valjda nju niko neće dirati iako je Švabica. Za Srbina je bila udata, njegova je udovica.

Ubrzo je saznala da će joj imanje uzeti a nju i dete proterati. Nije imala vremena da se uplaši. Grozničavo je tražila rešenje, spas za sebe i dete. Sina je odmah odvela kod svoje udate ćerke u Beograd i njoj ostavila da ga gaji i čuva kao svoje dete za slučaj da se njoj nešto dogodi. Vratila se u selo da pokuša da spase bar nešto od imovine a kada je shvatila da će ostati i bez života na brzinu se preudala za seoskog pijanca i raspikuću koji je živeo u čatrlji na obodu sela.

Znala je ona o njemu sve. I da je prokockao nekoliko jutara najplodnije zemlje, i da je prodao kuću i sve pare na piće spiskao ali je svejedno pošla za njega u nadi da će se udajom spasiti od progonstva.

Iz svoje gospodske, velike kuće sa zavežljajem je jedne noći otišla u udžericu na kraju sela, imanje ostavila da bi život spasila i blizu dece ostala.

Majzila su ga zvali a kako mu je ime bilo niko nije znao. Nikada nije bio trezan. Rakiju je doručkovao, vino večerao. Dadu isprva nije dirao ali vremenom je sve češće i češće istresao svoj jad i čemer na njoj, šamarao je a neretko i tukao bičem koji je prethodno držao u vodi. Da bude teži, da jače boli i ostavlja dublje krvave brazde na njenoj još uvek nežnoj koži.

Trpela je nejgove izlive besa, batine, psovke. Jedino o čemu je mislila je da je on, takav kakav je, ipak spasao od progonstva i da će moći da vidi Jovana. Više ga ni u mislima nije zvala Johan. Plašila se i sopstvenih misli.

Majzila joj je pomogao kada niko nije hteo da blizu dece ostane. Bila mu je zahvalna. Za imanje nije marila. I batine je ćutke trpela. Jer da je Majzila nije uzeo, sigurno bi u logoru bila, možda bi tu i skončala ili bi je živu u Nemačku oterali i od dece odvojili. Nikada ih videla ne bi, znala je. I zato je ćutke podnosila  batine.

Kod ćerke i zeta je odlazila ali nije htela da ostane kod njih jer se plašila da će je pronaći, da će doći i uzeti joj Jovana, da će ga u Nemačku poslati.

Sina je svaki put grlila i plakala, večito u strahu da će joj ga neko oteti. Sa unukom se igrala, ljubila je i pričala joj priče o srećnoj Dadi.

Sebe je srećnicom zvala. Jedina iz sela, od svih Švaba samo je ona ostala. Plakala je zbog rodjaka, komšija, drugarica koje su odveli i za koje nije znala ni da li su živi ni gde su.

Od ćerke  je krila  da gladuje i da je siromašnija od poljskog miša. Hranila se krompirom i koprivom. Hleb je samo kod ćerke jela.

Jovan je rastao. Za oca nikada nije pitao jer je zeta ocem smatrao. Sestra mu je majka bila a Dada se smejala pred njima, tugu je svoju krila i u samoći plakala . Bolelo je ali je tešila sebe da mu je život sačuvala i kraj njega ostala makar samo da ga gleda i čuje mu glas i smeh.

Deset godina kasnije Dada je ponovo udovica postala. Majzila je umro a ona je ostala da živi u njegovom kućerku sama. Nije mogla da ode kod ćerke i zeta iako su je zvali. Bolelo je da gleda sina koji u sestru kao u majku gleda i tako i toliko je voli. Grizla je savest što ćerku kao suparnicu gleda i što je manje od sina voli.

Vreme je letelo. Dadina unuka Anka udala se sa 16 godina, kao i njena majka, kao i baka Dada. Vrlo brzo je majka postala, ćerku dobila a ujaka je bratom zvala.

*****

Dada je do kraja života ostala da živi u Majzilinom kućerku, ali je često obilazila decu i unuke a praunuki, Ankinoj ćerki je svaki put, ko zna odakle i kako donosila po dve „svilene“ bombone pažljivo zamotane u belu, čipkanu, besprekorno čistu maramicu sa izvezenim inicijalima...

Maramica ukrašena vezom i  čipkom, Dadinom rukom izrađena i izvezena, sa inicijalima A. L. u  kutijici od crvenom baršuna se čuva  i danas.

Ankina unuka, a Dadina praunuka je čuva kao uspomenu na „svilene“ bombone koje joj je Dada uvek donosila .

Maramica sa inicijalima je jedino što je ostalo od ogromnog bogatstva Dadinih roditelja.

Inicijali A.L. su početna slova Dadinog imena i devojačkog prezimena koje njena praunuka nikada nije saznala. Ni majka njena, Anka,  nije znala pravo ime svoje bake.

Slutim da je Dadino pravo ime Anka...

p.s. dugujem zahvalnost Veri Uzelac jer me je ovom svojom pričom http://verauzelac58.blogspot.com/2015/05/oteto.html  "naterala" da napišem priču koja dugo, jako dugo čuči u meni.  Hvala Vera!