Ručak gori a baba se farba

Pametni ljudi vikendom odmaraju. Pogotovo kada je napolju sto stepeni. Samo lujke ko’ ja nedeljom kuvaju ručkove za celu nedelju. Musaka se već krčka u rerni, ja punim paprike i čujem babu kako me zove.


„ Šta hoćeš babaaa?! Spremam ručakaaakkkkk! Nemam vremena da ti pravim društvooooo!“


Derem se iz kuhinje da me baba čuje. Al’ ne vredi. Zove me da dodjem. Navalila ko’ mutav na telefon da je kupam.

Lepo sam joj rekla da ću je okupati čim stavim ručak da se kuva, al’ boli babu uvo. Ona ne može ništa da sačeka. Sve mora istog trenutka.


„ Dobro bre, šta si navrla! Okupaću te. Nećeš umreti neokupana a i ako umreš svakako će te neko okupati. A ako ne skuvam ručak umrećeš gladna. E onda niko neće mrtvu da te hrani.“, Zezam se ja sa babom iako mi živci rade.

„ Nisam gladna“ Ljutito će ona. „ Prvo ti mene okupaj pa kuvaj posle šta ’oćeš. Svrbi me kosa mnogo.“

Žena sa stotinu lica

Pesniče
Čoveče
Ljubavniče…

Ti koji stihove ko` bisere nižeš
dušu dušom dodiruješ,
sa izvora moga piješ,
noći u dane pretvaraš,
suze brišeš…

Ne tuguj…
Osmehni se…
Napiši neke nove vesele rime
neka ponesu moje ime…
Popij vino crveno sa usana mojih,
speri otrove sa svoje duše
ne dozvoli da teku
tvojim venama više…

Sve se plaća pa i ova ljubav…

Nemam rezervnu zemlju. Imam samo ovu jednu, jedinu. Bednu, jadnu, opljačkanu, silovanu, poniženu, gladnu, siromašnu…

Ali je i takvu volim i ne bih je menjala za bilo koju bogatu, lepu, novu, umivenu i upakovanu u šarenu hartiju sa sve mašnicom.

Te umivene i čiste, sterilne, te gde vlada demokratija i gde su zaštićena prava svih su šarena laža a ja sam previše matora da verujem u to. U svakoj od tih lepo upakovanih država bih bila manjina. Morala bih da poštujem njihove zakone, da govorim njihovim jezikom i pišem njihovim pismom, da radim mnogo a budem plaćena manje od njihovih građana.

MIRIŠU VEKOVI

Mirišu vekovi

Na seobe, na ropstvo

Na zadah krvi i smrti

Zulume i hareme

Spaljene crkve i tu građene džamije

Ko` da su ženske haljine

Na danak u krvi

Na božur

Što Kosovom poljem cveta

Gde posle bitke osta

Umesto vitezova i junaka

Unakažena, ogromna, krvava

Hrpa ljudskog mesa…

Mirišu vekovi

Na stradanja

Na glad i ratovanja

Na vekovne borbe za slobodu

Na crvene reke

Koje su krv srpsku

Pretvarale u vodu

U nebrojenim borbama za slobodu…

I da sam normalna poludela bih

U poslednje vreme sve mi smeta. I svi mi smetaju. Tolerancija mi je opala do kritične tačke.

Na ulicama gužva, svi žure i jure ko` bez glave. Kasnim na posao i to me dodatno nervira. Mrzim da kasnim. A kad konačno stignem, nervira me koleginica. Koja uvek, ali uvek stigne pre mene i značajno me pogleda kada uletim u kancelariju sva zadihana.

Kako li ona dolazi na posao, pitam se. Verovatno avionom i to privatnim. Ili dojaše na metli.

Svako jutro, bez izuzetka žvaće kiflu. Koju umače u kafu od čega meni istog trenutka pripadne muka. Toliko da ne mogu ni da pomislim na doručak a ne da doručkujem. Jede onu kiflu, mljacka i uzdiše.

Ja na ivici nervnog sloma, jer znam šta je sledeće. Počinje jutarnji monolog.

„ Bože maco, blago tebi. Kako si ti mršava, a jedeš, nije da ne jedeš. A ja pogledaj kolika sam. Ništa živo ne jedem i stvarno ne znam od čega sam ovolika. Ma to je sve na nervnoj bazi. Samo se nerviram, na poslu, kući, na ulici. I večito sam na nekim dijatema. Celog života više gladna nego sita al’ ne vredi. Sva sam se nadula“ , uzdahne i nastavi da žvaće.

Lepo mi dođe da joj onu kiflu nabijem u usta da bar jedno jutro ućuti. Mada ona je i ne vadi iz usta osim kad počne da priča.