Nemam rezervnu zemlju. Imam samo ovu jednu, jedinu. Bednu, jadnu, opljačkanu, silovanu, poniženu, gladnu, siromašnu…
Ali je i takvu volim i ne bih je menjala za bilo koju bogatu, lepu, novu, umivenu i upakovanu u šarenu hartiju sa sve mašnicom.
Te umivene i čiste, sterilne, te gde vlada demokratija i gde su
zaštićena prava svih su šarena laža a ja sam previše matora da verujem u
to. U svakoj od tih lepo upakovanih država bih bila manjina. Morala bih
da poštujem njihove zakone, da govorim njihovim jezikom i pišem
njihovim pismom, da radim mnogo a budem plaćena manje od njihovih
građana.
U mojoj musavoj Srbiji svako može da radi šta hoće. Da govori maternjim
jezikom i da se školuje na istom, da ima veća prava i veću platu,
prednost pri zapošljavanju, socijalnu pomoć, pravo na lečenje, pravo da
ne poštuje zakone zemlje u kojoj živi, da prekraja granice, traži svoju
državu…
Samo u mojoj Srbiji manjine imaju veća prava od većine. Tako su našim „
mesijama“ naredili svetski „dušebrižnici“ i „ mirotvorci “ a ovi to
oberučke prihvatali „ jer sve se plaća pa i ova ljubav“. Prema novcu,
naravno.
Jer da se ne lažemo. Ne vole oni manjine. Ne vole ni nas a za nas ni ne
dobijaju nikakav novac. Zašto onda da se smaraju sa nama i našim
životima, problemima kada ih niko za to ne plaća. Za manjine i njihova
prava se dobija lova. A ovi naši „ spasioci“ obožavaju miris novca. I
vlasti. Navučeni su na to kao na heroin.
I zabole ih baš što narod gladuje; što starci umiru od gladi a deca od
bolesti; što nema novca za lečenje; što ima hiljade i hiljade
nezaposlenih; što ne rade fabrike, što se sve prodaje u bescenje; što
nam bolnice liče na konc logore; što doktori ( i ne samo doktori ) imaju
smešno male plate pa se „snalaze“ i naplaćuju nam operacije u stotinama
evra; što su nam sela opustela; što mladi, obrazovani i sposobni odlaze
a nepismeni i nesposobni sede u vrhu vlasti; što su uzori deci krimosi,
pevaljke i starlete; što ne možeš da živiš od svog rada; što su lopovi i
kriminalci tajkuni i biznismeni; što imamo pink i grand kulturu; što
nam deca umiru od ciroze jetre ili heroina; što ginu u ratovima koje
Srbija nije vodila; što smo okarakterisani kao genocidan narod; što nam
reketaši/prinudni izvršitelji/plene ono malo bede što nam je još ostalo u
kući zbog 500,1000 ili 5000 dinara a ti isti ne plene imovinu onima
koji duguju milijarde za porez, struju, grejanje…
Kaže naš narod „Vrana vrani oči ne vadi“…
Penzineru sa nepokretnom ženom i maloletnim sinom plene imovinu (čuj
imovinu, kao da išta imaju) zbog šestotina dinara duga (600,00). Tajkune
i „kontraverzne“ biznismene niko ni prstom taći neće. O političarima da
ne pričam…
Oni su zaštićeni kao beli medvedi. Za njih ne važe isti zakoni kao za nas, sirotinju raju.
Zaštićene su i manjine. Mogu šta god hoće. Da ne plaćaju struju, da
prodaju stanove koje su dobili od države Srbije a kada potroše taj novac
dobijaju iznova neki smeštaj; da stvaraju svoju državu u mojoj/našoj
državi; da otvaraju škole, univerzitete na svom, maternjem jeziku; da
nam otimaju kuće i svetinje, da nas proteruju…
Dobijaju sve a za uzvrat ne daju ništa.
Mi ne dobijamo ništa a dajemo sve, pa i živote…
Nisam rasista. Nisam fašista. Ne mrzim ljude. Ne zanima me ko je koje vere, boje kože, kako se krsti i da li se krsti…
Jedino što tražim je da oni koji su došli u Srbiju poštuju ovu zemlju,
zakone, jezik, kulturu, tradiciju. Da se prilagode nama a ne mi njima…
Odbijam da u svojoj zemlji i svom gradu budem građanin drugog reda. Da
se sklanjam i klanjam onima koji su ovde došli, onima koji vladaju ovom
zemljom i onima koje ta ista vlast po diktatu belosvetskog ološa
dovlači, hrani, oblači, udomljuje, školuje dok u isto vreme nama ukida
sva prava, pa i pravo na život.
Moj tekst na portalu http://www.necenzurisano.rs/sve-se-placa-pa-i-ova-ljubav/
Нема коментара:
Постави коментар