Sve se plaća pa i ova ljubav…

Nemam rezervnu zemlju. Imam samo ovu jednu, jedinu. Bednu, jadnu, opljačkanu, silovanu, poniženu, gladnu, siromašnu…

Ali je i takvu volim i ne bih je menjala za bilo koju bogatu, lepu, novu, umivenu i upakovanu u šarenu hartiju sa sve mašnicom.

Te umivene i čiste, sterilne, te gde vlada demokratija i gde su zaštićena prava svih su šarena laža a ja sam previše matora da verujem u to. U svakoj od tih lepo upakovanih država bih bila manjina. Morala bih da poštujem njihove zakone, da govorim njihovim jezikom i pišem njihovim pismom, da radim mnogo a budem plaćena manje od njihovih građana.

Čarobni (blogerski) svet

U GOSTIMA 

U početku beše čarobni svet knjiga koje sam veoma rano otkrila. I čitala, čitala i čitala. Poistovećivala se sa junacima romana, bila sa njima, „videla“ sva ta mesta, upoznala sve te ljude…

Čitajući, bolovala sam njihove boli, radovala se sa njima, plakala sa njima, putovala na krilima mašte u neke daleke i nepoznate predele, geografski daleke i one druge, nepregledne predele ljudske duše…

Davno sam počela da pišem dnevnik, da zapisujem svoje misli, svoje prve tuge, prva razočaranja, prve ljubavi. Neka lutanja, traženja, boli, smeh, suze radosnice i one druge…

Otkrih igru rečima. Ta igra beše čudesna. Ta igra i mašta mogu da odvedu u neslućene predele…

Kroz pisanje, kao i kroz čitanje mogla sam da putujem kroz vreme, da budem prosjakinja i dvorska dama, sluškinja i kraljica, majka i bezdetna žena, dete i odrasla osoba, žena i muškarac, svemirski putnik, beduin zatrpan peščanom olujom u Sahari…

Mogla sam da uživam u suncu Mediterana i ledom okovane pustinje, da putujem predelima kojima ljudska noga nikada nije kročila, da u isto vreme budem u Parizu i Bombaju, u Australiji i na Pešteru…