Lunino blogČe

понедељак, 19. октобар 2015.

Kazna



Protok vremena nije joj doneo zaborav.

Govorili su joj da vreme leči sve. Varali su se. Varali su nju. Znala je da nisu u pravu. Ona je znala. Drugi nisu mogli znati da su njene rane previše duboke, previše teške; sve je previše za nju, nju koja lebdi izgubljena između dva sveta.


Vreme je teklo, neumitno je proticalo, sporo se vuklo, dani su bili godine. Nije joj donelo zaborav, nije umanjilo bol, nije ublažio gubitak. Prolazilo je, a rana na njenom srcu bila je sve veća. Rasla je, širila se, metastazirala. Nikakav lek, nikakvo vreme, ništa nije moglo ublažiti njen bol.


Tvrdoglavo i uporno vraćala se u prošlost, u sećanja. Dani je provodila živeći od sećanja i u sećanjima. Noći u snovima koji su je vraćali u neko drugo vreme, u neki drugi život. U tom životu bila je nasmejana, razdragana, srećna. Lebdela je. Smejala se grleno, ljubila sa žarom na usnama, grlila razdragano…

Nije želela život bez njega u sadašnjosti, u budućnosti. Za nju budućnost nije postojala bez njegovih očiju, bez šeretskog osmeha, bez ruku, usana…

Postojala je prošlost i sećanja. Sećanja na sve ono što je imala, a trajalo je tako kratko. Činilo joj se samo tren.


Ponekad joj se činilo da je samo smrt može spasiti. Nepodnošljiva joj je bila pomisao na dan bez njegovog poljupca. Želela je da umre, jako želela…Da bude sa njim, tamo, na tom drugom, možda lepšem mestu…



Život je bio jači. Nije umrla. Živela je život kao kaznu. Radila je, spavala, prala, kuvala, disala. Preživela a nije želela. Mučila su je sećanja. Mučilo je kajanje. Mučila je sebe razmišljanjima da je mogla biti bolja, da ga je mogla više voleti, više davati, više razumeti. Sve je to činila u prošlosti. Možda je bilo nedovoljno…

Volela ga je bezmerno. Od onoga dana kada ga je ugledala do onog kada ga nije prvi, jedini i zadnji put ispratila poljupcem…


Taj poljubac koji mu nije dala tog dana, bio je još jedna njena kazna kojom je sebe kažnjavala. Nemilosrdno. Svakoga dana.


Optuživala je sebe da mu nije dovoljno pružala. Ljubavi. Pažnje. Da je on uvek davao više…
Znala je, sada je znala da bi dala sve na svetu da može da vrati vreme. Tada, nije znala da nema vremena, da je vreme njen najljući neprijatelj…


Uvek iznova mučila je sebe sećanjem na dan kada je došao nasmejan i raspoložen. Hteo da je poljubi. Uzmakla je. Povređena. Ljuta jer je opet pio. Pravdao se da su slavili, da je to samo par čašica, privukao je sebi smešeći se onim svojim dečačkim osmehom.

Odgurnula ga je. Bes je kuljao iz nje. Rekla mu je da se gubi, da nestane, da ne želi nikada više da ga vidi, da ne podnosi njegove poljupce sa zadahom alkohola; da ne želi da je nikada više poljubi, da ne želi njegove dodire, da ne može da podnese njegovo prisustvo, pogled, reči…ništa njegovo…


Videla je promenu na njegovom licu, oči koje su potamnele, lice koje je otvrdlo. Bez reči se okrenuo i izašao. Nije mogla znati da će to što je izgovorila u besu biti njena kazna, najteža kazna na koju je sama sebe osudila.



Kasnije, vraćala se uvek iznova na taj dan. Mučila se uzaludnim razmišljanjima šta bi se dogodilo da nije rekla ono što jeste, da nije postupila onako kako jeste. Prekorevala je sebe, mučila sebe, živela sa osećanjem da je jedini krivac što ga više nema pored nje. Živela je sa kajanjem i samo jednom željom: da nestane…


Ponavlajala je u svojim mislima kao mantru: da je bila tolerantnija; da je uspela da savlada bes, da je…


Pitala je sebe da li bi se nešto promenilo? Da li bi ga sada imala pored sebe.? Da li joj je bilo suđeno da živi bez njega, sa uspomenom na njega…

Nije znala odgovor. Nikada neće saznati…


A sve je počelo tako bezbrižno, lako, lepo. Njihov susret bio je prst sudbine. Da li je i rastanak, pitala se…


Da bi ublažila osećaj krivice.


Da bi umanjila bol.


Da bi našla utehu.


Opravdanje da živi bez njega…


Da bi izdržala kaznu koju joj je život dodelio…


Da on postoji još samo u njenom sećanju…


Da njegovo telo prekriva zemlja…


Da mu je hladno u tom mraku…

Нема коментара:

Постави коментар