Lunino blogČe

петак, 21. новембар 2014.

Ravnopravnost




Žene su komplikovane, ponekad…
Muškarci su jednostavni, ponekad…
Neke to priznaju, neke ne priznaju ni samoj sebi a pogotovo ne muškarcima. Ipak, muškarci to znaju priznale ili ne…

Često ne razumeš ni samu sebe a očekuješ da te on razume…

Da li misliš da je nerazumevanju u muško-ženskim odnosa mnogo doprinela i ta čuvena ravnopravnost? I šta uopšte znači ravnoprvnost? Da budeš ista kao muškarci ili da oni budu kao ti? A to ipak nije moguće. Ti i ne voliš baš tu i takvu ravnopravnost. Ili bar ne ono u šta se pretvorila.


Ne voliš feminizirane muškarce. One koji se depiliraju. Koji čupaju obrve. Koji u kupatilu imaju više kremica i teglica od tebe. Što ipak ne znači da voliš neuredne muškarce.

Muškarac treba da bude muškarac a žena žena. Bar ti na to tako gledaš.

Ne voliš ni muškobanjaste žene. One koje se da bi bile ravnopravne toliko trude da liče na muškarce da vremenom zaista počnu da liče. Žene treba da budu žene. Lepe, manje lepe ali negovane. Ženstvene i spremne da za svog muškarca učine sve. Ne zato što to tako treba već zato što ga vole i žele da ga usreće.

Oni to umeju da uzvrate, verovala ili ne…

Na početku  manje ili više, sve izgleda savršeno…

Posle mnogo lutanja i traženja, kada si već izgubila svaku nadu konačno sretneš čoveka svog života. Baš onakvog kakvog si sanjala. Ostvarenje svojih snova. Divnog, pažljivog,nežnog. Jednom rečju idealnog…
Uvek je tu za tebe, spreman da te sasluša, pridrži kaput, poljubi, iznenadi nekom sitnicom. Nacrta osmeh na tvoje lice. Učini da ti oči sijaju, da ti srce lupa tako da se to golim okom vidi, kao da hoće da iskoči iz grudi. Dlanovi ti se znoje. Nisi baš sva svoja ali sijaš od sreće. Spremna si da za njega uradiš sve. Da ga saslušaš, razumeš, da se smeješ, da ga obraduješ, iznenadiš…

Želiš da budeš lepa za njega, doterana, nasmejana, raspoložena. Diviš mu se, obožavaš ga i voliš najviše na svetu. Pored njega se osećaš kao princeza, mažena, pažena i zaštićena.

Drugaricama, srećna  pričaš kako si imale sreće i kakvog anđela imaš pored sebe, kako nisi verovala da postoje tako divni muškarci dok njega nisi srela…

Onda odlučite da se venčate ili da živite zajedno. Maštate o svom zajedničkom životu, planirate, sanjarite…
Zaričete se da se nikada nećete pretvoriti u one parove koji reže jedno na drugo, koji ne mogu da se gledaju, koji se jedva podnose, koji ne razgovaraju. Vi to nećete dozvoliti, vama se to neće dogoditi…

Zaklinjete se na večnu ljubav, uživate u medenom mesecu, u svojoj ljubavi. Na sedmom ste nebu. Pitate se da li je moguće biti toliko srećan…

Ne prođe mnogo vremena i ti shvatiš da se on promenio. Nije više isti…
Ne sluša te više onako pažljivo, ne gleda te onako zaljubljeno. Zanimljivija mu je utakmica ili ćaskanje sa drugarima o glupom fudbalu  od  priče sa tobom.
Smaraš ga, ne razume te, ide mu na živce što ga opominješ da korpa u kupatilu služi za odlaganje prljavog veša, ne razume zašto plačeš, zašto si nezadovoljna, pita te šta ti je a ti ljuta što on ne zna da ti čita misli, kažeš besna i povređena da ti nije ništa.

Poludi kad uključiš usisivač baš u trenutku kad tim za koji on navija ima šansu da da go, pričaš mu o pristiglim računima dok on gleda glupi film gde se mlate i ubijaju, izludjuje te što se svojim hobijem bavi više nego tobom, što je uvek raspoložen da priča sa svojim drugarima, a kad ti pričaš gleda negde kroz tebe nezainteresovan. Više se ne smeje, ili se retko smeje, postao je mrzovoljan, neraspoložen, boli ga glava, nema živaca da sluša tvoju kuknjavu i gleda tvoje suze i ne shvata zašto plačeš….

Od skoro idealnog  za kratko vreme postaje glavni krivac za sve ili skoro sve…

Onaj što večito pita „šta ima da se jede“, onaj koji ostavlja neuredno i mokro kupatilo, brdo prljavih sudova, gomilu prljavog veša i peškir na podu kupatila…
Onaj kome malo-malo nešto zameraš, zbog koga plačeš, ljutiš se, ideš za njim i sklanjaš krš koji ostavlja svuda oko sebe kao trag, onaj koji gleda da svaki slobodan trenutak provede sa svojim drugarima  a ne sa tobom…

Očajna, onim istim drugaricama kojima si se hvalila, sada pričaš da si se udala za idiota, samoživog i lenjog skota, koji samo misli na hranu i seks, spava, bulji u TV kao da mu život od toga zavisi, do besvesti priča sa svojim drugarima o glupostima koje tebe ne zanimaju…

Pitaš ih kako je moguće da ti toliko pogrešiš u proceni jer je prosto nemoguće da se on toliko promenio nego je uvek bio skot samo se folirao dok te nije oblatio…

Drugarice klimaju glavom, razumeju te. I one imaju iste takve skotove i kretene…

Ubeđena da si ispravna, da si u pravu i da se nisi promenila ni za dlaku (a i sve drugarice su ti rekla da si ista i da nisi ti kriva nego on, uvek su ONI krivci za sve), ne znaš zašto te on više ne voli, bar ne onoliko i onako kako te je voleo…

A kada bi htela da budeš iskrena i malo samokritična shvatila bi da si se i ti promenila, da si zaboravila da je za sve potrebno dvoje i za ljubav i za sve ostalo…

Toliko si se unela u sredjivanje vašeg malog ljubavnog gnezda da si zanemarila sredjivanje sebe. Često si čupava, u iznošenoj trenerci  koja je udobna, ali u njoj nisi baš previše privlačna. Seksi veš ne oblačiš više tako često, nemaš više želju da mu se diviš, da ga impresioniraš, ne doteruješ se više, otaljavaš sve pa i seks. Često ga izbegavaš jer te boli glava i jer si umorna a umorna si jer on neće da ti pomogne, a i kada hoće ništa ne uradi kako treba pa sve moraš sama…

Stalno mu govoriš da si se ugojila, da ti je zadnjica opuštena, podočnjaci do poda, a za sve to je on kriv; to mu ne kažeš ali on zna da je kriv. Jer obrni okreni, za sve je on glavni krivac…

Poludiš kad vidiš da se okreće za lepim, nasmejanim i blistavim ženama, onda kada misli da ti to ne vidiš…

Prigovaraš mu što kuvaš kao da vas je desetoro a ne dvoje, ne svidjaju ti se njegovi drugovi, njegova mama; sve njegovo ti baš i nije po volji. Sve to radiš onako usput, ideš po kući i zvocaš bez prestanka;  ljuta si ili plačeš a nećeš da mu kažeš zašto. Zaboravljaš da on nije vidovit i ne zna kakav se film odvija u tvojoj glavi…

Ne razumeš ga više, ne razmišljaš da i on kao i ti ima i stresove i strahove samo što on o tome ne priča ili retko priča. Da i on ima i želje i snove koji tebi možda nisu logični, ali su njemu i važni i logični. Da i on ima potrebu da mu se diviš i da ga voliš, da mu to pokažeš, da i on voli da bude mažen i pažen, da i njemu dođe ponekad da plače samo što on svoje suze ne pušta lako kao ti…

Da mu je potreban prijatelj, pravi prijatelj kome može da kaže sve a da mu to posle ne bude prigovoreno u besu; da on ume da ceni tvoju ljubav, odanost, razumevanje i prijateljstvo…
Da nije skot, idiot i kreten…

A da sve bude skoro kao u bajci  potrebno je samo malo dobre volje i razumevanja, malo manje sebičnosti, i tvoje i njegove…

Jer, ti jesi tatina princeza, ali on nije tvoj tata…
On jeste mamin obožavani sin, ali ti nisi njegova mama…

Potrebno je malo dobre volje i svesti da mi nismo isti.
Da su žene, žene…
Da su muškarci, muškarci…
I da si malo pobrkala lončiće čitajući i slušajući toliko toga o toj ravnopravnosti…

U suštini ti nikada nisi ni želela da budeš ravnopravna. Želela si da budeš mažena, pažena i voljena. Ostalo ti je nametnuto.
Svesno ili nesvesno, prihvatila si ravnopravnost ili ono što ti je predstavljeno kao ravnoptavnost
A ona ne postoji…

Jer, žene će uvek biti žene, muškarci će uvek biti muškarci…
Ili si ti sve pogrešno shvatila…

8 коментара:

  1. :) Uglavnom je obrnuto - žene su uvek komplikovane, a muškarci jednostavni! Bar koliko ih ja znam... O ostalom pojma nemam! Previše sam subjektivna i uvek sam na muškoj strani, jer su mi oni puno draži od žena! To je valjda neka urođena mana i falinka koje nikako ne mogu da se rešim! :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hahaha da, baš tako...mi smo komplikovane, oni su jednostavni i potpuno se slažem sa tobom. I takođe sam subjektivna, ali sam pokušala da budem bar malo objektivna...
      Imaala sam i dan danas imam dosta drugova, odrastala sam u muškom društvu i odlično se slagala sa njima...i danas mi "plaču" na ramenu, onako drugarski jer njihove lepše polovine nemaju razumevanja za njih...nije ti Sneška to nikakva mana ni falinka, pre bih rekla da je to vrlina...

      Избриши
  2. Film "Rat Rouzovih" <3.. to je to.. Preporučujem.
    Sviđa mi se ova analiza ;)
    Svaki put posle ovakve teme nemam pametan zaključak, Da je sve prilično komplikovanije nego što se na početku čini, jeste. Treba dosta dobre volje... Nekad mi se učini da je to kao oranje minskog polja, pa kako se kome zalomi
    Pozdrav! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Gledala sam "Rat Rouzovih"...odličan je film i super je prikazano kako je mali korak od ljubavi do mržnje...
      Zapravo i nije mnogo komplikovano ako ima dovoljno ljubavi, poverenja i volje sa obe strane...
      A opet " sudbina je ta koja konce vuče"...
      Pozdrav Sandra!

      Избриши
  3. Tako je sićušna ona zaleđena mrlja, gde se i ne znajući, okliznemo i najednom, s početka jedva primetno, a onda sve više i više, počnemo udaljavati.

    Već odavno sam prestala očekivati da budem shvaćena. Verovatno je do mene....Verovatno sam previše komplikovana i sebi samoj, a kamoli...

    Nije baš jednostavno pisati o tome.
    Puno pozdrava, Luna od komplikovane Vere

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga moja Vera ako je neko komplikovan i težak do zla boga, onda sam to ja...pisala sam o sebi, objaviću taj tekst pa ćeš imati prilike da sama proceniš...a ipak našao se neko ko me tako komplikovanu "trpi" već više decenija a ja, veruj na reč umem da budem nepodnošljiva i sama sebi...
      I u pravu si, nije jednostavno pisati o tome....ipak sam pisala iz svog ugla, iz svog i iskustava nekih ljudi i žena koje me okružuju...neki od njih imaju srećne i dugogodišnje brakove, neki nisu uspeli...otuda moj tekst
      Hvala ti puno, mnogo mi znače tvoji nadasve iskreni komentari...i da kudiš i da hvališ imaš odrešene ruke...

      Избриши
  4. Bravo Luna. Dala si mi inspiraciju. Sviđa mi se tekst. Savršeno. Hvala ti puno na ovome.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Veliko hvala Farah. Jako mi je drago da sam te inspirisala. I ti si mene podstakla da ovaj tekst napisan pre nekoliko godina a objavljen na starom blogu prošle godine, preselim ovde...
      Nekako mu je ovde mesto, ne tamo..

      Избриши