Drama, komedija i ( ili ) tragikomedija

Pola sata pred premijeru napetost iza scene dostizala je svoj vrhunac. Kakafonija zvukova tanjila je već istanjene nerve. Smeh, vika, psovke, gunđanje, lupa, glasovi, šuštanje tkanine, bat koraka, reski zvuk alarma…

Reditelj je šetao kao lav u kavezu. Nervozan i namrgođen. Glumci, poluodeveni trčali su ko’ muve bez glave; šminkerke su jurile za njima, garderoberke sa iglama, koncima, makazama, peglom nisu znale gde i kod koga pre da stignu…

Neki su pušili u toaletu. Prorivpožarni alarm zaparao je uši i nerve svih i dodatno pojačao skoro opipljivu napetost…

Noć iskušenja

Magla je bila takva da se Milošu činilo da je ušao u oblak. Nije video put, ulične svetiljke, nije video ništa oko sebe osim beline koja ga je zaslepljivala iako je ponoć davno prošla. Oči su ga pekle od napora i naprezanja. Bio je umoran i želeo da što pre stigne kući. Vozio je veoma sporo i oprezno. Znao je da mu po ovakvom vremenu treba mnogo više vremena.Želeo je da vozi brže i da ta prokleta magla nestane, ali nije mogao ništa da učini osim da mili po putu. Osećao je mučninu od te zaslepljujuće beline. Ne pamti ovakvu maglu.

Pomislio je da bi bilo dobro da malo odmori  ali je znao da ne sme da stane. Sećao se da bi tu negde u blizini trebalo da bude pumpa gde bi mogao da predahne i natoči gorivo, ako nije već prošao taj deo puta.

Tebi

Tebi…

Koji si srušio

sve moje brane kamene

brižljivo građene

kroz godine i vekove…

Koji si uspeo da me pokoriš

u nekog drugog pretvoriš

da mi kosti i snagu izlomiš

penu od mene napraviš.

Kupovina iz fotelje

Odem u subotu u kupovinu. Mrzelo me al` šta ću mora se. Obišla sam pola grada da nađem neke sandale možda i tašnu. Noge mi otpale i ništa nisam našla. I ne mogu više umorila sam se. Krenem kući razočarana. Kako to da ja nikada ne mogu da nađem ono što hoću kada imam para, a kada nemam obavezno naletim na nešto što mi se sviđa.

Razmišljam da sednem negde da popijem kafu da danem dušom al` me mrzi da sedim sama i blenem u prolaznike. Što ne naleti neko poznat, mislim se ja, dok idem prema busu. Kola mi uzeo muž i to baš danas.

I baš tada naletim na Lelu, moju školsku drugaricu koju nisam videla sto godina. Ih kako sam se obradovala. I što je vidim i što imam s kim da popijem kafu.

Muškarac suvozač

Muškarce suvozače treba zakonom zabraniti. Verujte mi na reč.

Jadna ti ako dok voziš pored tebe sedi muško. Taj ima hiljadu i jednu primedbu, zamerku, govori ti da paziš, da kočiš, da staneš, da skreneš levo. Ma lepo da poludiš od njega.

Oni su umislili da su se rodili sa volanom u rukama. Vozački ispit su položili još u maminom stomaku, a možda i pre, ko će ga znati kada i gde. Samo i jedino oni znaju da voze dok su žene antitalenti za vožnju,  po njihovom mišljenju.

Baš bih volela da vidim njih i kako bi ONI vozili sa potpeticama od desetak centimetara; Tvrdim da u tom slučaju ne bi stigli dalje od paljenja motora…

Narodni poslanik

Nekada se znalo ko može biti narodni poslanik, predstavnik naroda. Ostaviću po strani ono što sam čitala, ostaviću po strani istoriju, osim porodične istorije.

Moj deda, očev otac je spadao u viđenije ljude u svom kraju, kako se to govorilo tada. Veoma pismen za ono vreme, veoma cenjen. Veliki domaćin, bogat i ugledan čovek . Bogatstvo nije stekao sam, nasledio je dosta toga, ali je umeo da to nasleđeno uveća. I to poprilično.

Govorilo se da je pravdoljubiv, pošten, častan i pravičan. Bio je vrlo mudar, rečit i promišljen, i kao takav izabran od strane svojih komšija da ih predstavlja. Tako je moj deda postao narodni poslanik, kažu vrlo dobar, jer je zaista zastupao interese onih koji su ga izabrali. Napravljeni su putevi, škola, bolnica, restaurirana je crkva, osnovana biblioteka, otvorena pošta…

Dosta toga o njemu sam čula od rodbine, dosta sam pročitala u knjigama .

Deda je prošao sve što i ostali Srbi u Prvom svetskom ratu; i prelaz preko Albanije, i Solunski front i Krf, bio ranjen, bolestan i nekim čudom preživeo.