Tata

Kako je bilo dečaku kada je u osmoj godini izgubio oca a u devetoj majku? Kako se osećao kada su ga odvodili u dom za decu bez roditelja? Kako je dečak koji se rodio i rastao  u domaćinskoj kući podneo gubitak roditelja i doma zna samo on.

Nije nikada pričao o tome. Sve njegove priče o detinjstvu završavale su se rečima : “A onda je godinu posle tate,  umrla i mama.“ I ćutao je dugo posle tih reči.

Vodio nas je u  kuću u kojoj je rođen. Pokazao podrum prepun bačvi u kojima se nekada davno čuvalo vino i rakija.  Sobu u kojoj je spavao. Onu u kojoj se slavila Slava. Mesto gde  je stajala ikona i kandilo. Ognjište gde se pekao hleb. Dud ispred kuće gde se igrao. Mesto gde je nekada bila kafana sa sobama za prenoćište. Dedinu  radnu sobu…

Sve to sada izgleda potpuno drugačije. Ta kuća, kakva je bila, živi samo u njegovom sećanju i na retkim fotografijama koje je uspeo da otrgne od propadanja.  Odavno je oronula, zapuštena i napuštena kao što to obično biva sa otetim stvarima, kućama, imanjima. Ne može se nekažnjeno otimati , naročito ne od siročića…

Mogao je on možda da vrati oteto.  Kad’  je odrastao. Mogao je ali nije hteo…

 Možda ga je previše bolnih uspomena vezivalo za tu kuću, možda mu nije trebala bez njegovih najmilijih, možda ga je previše bolelo to što niko od brojne rodbine nije želeo da preuzme brigu o njemu i mladjoj sestri, možda nije mogao da im oprost, možda im je oprostio i sve poklonio baš zbog toga što je znao da novac, kuće, imanja ne donose ljubav, sreću, mir, toplinu…

Stvorio je svoj dom. Svoju  porodicu.  Svoju oazu  spokoja u surovom svetu. Porodica mu je bila i ostala svetinja. Deca najveće blago . Žena  najbolji prijatelj i oslonac. Njegovo rame za plakanje u retkim prilikama kada dozvoli sebi da ga uspomene vrate u detinjstvo.

Nikada mu ništa nije bilo preče od moje sestre, mene i naše majke  a njegovoga anđela. I ime joj je anđeosko.

Pamtim dane kada je umoran od teškog rada sedao za mašinu i šio suknje, haljine, mantile , kostime za nas tri. Nije mu bilo teško da mnogo puta opara, popravi i iznova sašije sve  da bi njegove tri princeze bile lepe, elegantne kada krene sa njima na neku svadbu, rodjendan ili  šetnju…

Nije bio šnajder. Bio je mašinbravar, vozač a kasnije poslovođa. Školovao se uz rad, menjao poslove, tražio bolje plaćene da bi mi, njegova deca, imale bezbrižno detinjstvo i mladost…

Prvu šminku kupio mi je kada sam završila osnovnu školu. Učio me da uvek budem uredna, diskretno našminkana, sa urednom frizurom. Govorio da  treba da brinem o sebi i svom izgledu, da je to stvar kulture,  ne mode. Da treba da držim do sebe, da mislim svojom glavom, da se ne pokoravam tuđim pravilima, da se za sve u životu moram izboriti sama, da gledam dalje, da se poverenje teško stiče ali lako gubi a kada se jednom izgubi teško se vraća…

Davao mi je uvek mnogo više novca nego što je zaista potrebno za izlaske. Nije želeo da gledam u tuđe ruke, da poželim sladoled, sok  a da nemam novca za to. Kada bih mu vraćala ostatak novca, jer nikada nisam sve trošila,  nije uzimao.  Govorio je da sačuvam, da kupim sebi nešto kada to poželim.

Imao je neograničeno poverenje u mene.  Ništa mi nije zabranjivao, sve mi je bilo dozvoljneno uz komentar da ON ZNA da JA neću napraviti nikakvu glupost jer sam njegova pametna devojčica koja ume da misli svojom glavom…

Ne znam da li sam u onim ludim godinama koje svi preturimo preko glave  bila baš pametna  ali znam da nikada nisam napravila nikakvu glupost. Ne zato što nisam želela ili mi nije svašta padalo na pamet . Uvek, ali uvek bih se u tim nekim situacijama setila koliko ON meni veruje . Nisam mogla, ma koliko da sam ponekad želela, da izneverim njegovo poverenje. Da ga razočaram. Kroz glavu bi mi prošla misao, sama se nametnula, odnekud stvorila “ on to nije zaslužio; ne smem da ga razočaram”…

Mnogo kasnije, kada sam odrasla i postala majka, shvatila sam koliko je moj otac bio mudar, koliko me je dobro poznavao. On je znao  da bi svaka zabrana imala potpuno suprotan efekat. Zato mi  je dao slobodu, zato je verovao u  mene jer je znao da ja nikada neću izneveriti  njegovo poverenje kao što je znao da ću svaku zabranu prekršiti, makar iz čistog inata…

Sada znam koliko mu je teško bilo kada sam ga napadala što je pošten; govorila mu da je budala, pitala ga da li vidi šta rade njegovo kolege i svi oko njega, kolike kuće imaju, kakve automobile; da niko ne živi od plate osim nas, da svi kradu…

Saslušao bi me, a kada završim sa napadima besa odgovarao bi: “ Neka imaju, nama sve to ne treba. Ja hoću mirno da spavam. Ne želim ništa tuđe. I svoje sam poklonio. Nije sreća u bogatstvu”…

Mnogo godina je prošlo od tada do dana kada je meni moja ćerka postavila isto pitanje, a ja odgovorila slično kao moj otac. Zabolelo me pitanje, ali još više saznanje koliko je njega moglo boleti onda…

Nekada sam bila ljuta na njega. I sada se ponekad naljutim. Previše smo slični pa se očas posla isposvadjamo i još brže izmirimo…

Ali sam mu beskrajno zahvalna što me je napravio, i u bukvalnom i u prenosnom smislu, baš ovakvu kakva jesam...

I što sam potpuno nesvesno izabrala muža i oca vrlo sličnog svom ocu...

I što mi je porodica svetinja, kao što je i njemu...

SREĆAN TI RODJENDAN TATA!