Ja joj verujem

Udali su je a da je niko pitao nije. Najstarija snaja je bila glava kuće. Posle smrti  muža  njena se reč morala slušati.

Govorila je Smiljki da ne može doveka biti na njenoj grbači, da  ona ima i svoju decu o kojoj mora da misli. Da joj je vreme već prošlo, da je niko neće i da joj je to jedina prilika. Da treba da bude srećna i zahvalna što Mitar hoće da je uzme sirotu i gologuzu, bez miraza. I još matoru devojku. A tek što beše napunila osamnaest.

Za nepunih godinu dana ostala je bez oca i majke.  Imala je šest godina, brat osam kada ih je snaha poslala u sirotište. Nije mogla da brine o tolikoj deci. Imala je i svoje troje, muž nestao u ratnom vihoru, kuća velika, posla mnogo.

Tada nije znala ono što je shvatila kasnije. Da ih je snaha poslala u dom da bi prigrabila sve za svoju decu i sebe.

Iz doma se vratila kada je postala punoletna. Brat je iz doma  otišao na odluženje vojnog roka. Ona se vratila kući gde su je svi gledali kao uljeza. Došla je u svoju kuću, kuću u kojoj  je rodjena, rasla, igrala se. U kuću koja više nije bila njena, gde je bila tuđin i stranac, svima na teretu i nepoželjna.

Danima je plakala, molila, preklinjala da je ne udaju. Ništa nije vredelo. Snaha je želela da je se što pre oslobodi. I nje i njenog brata. Smiljku da uda za Mitra i da ne da miraz, njenog brata da oženi bogatom jedinicom, miradžikom, ćerkom gazda Jevrema. Njihovu porodičnu kuću, kafanu i novac da zadrži za sebe i svoju decu.

Smiljku je udala, njenog brata nije oženila miradžikom. On se oženio ženom koju je voleo.

Snaha joj je prigovarala neprestano: da je hrani, da je oblači, da je izdržava, da joj je na grbači i ona i onaj njen brat koji je u vojsci i ništa ne privređuje još ona mora da mu šalje pare. Lagala je. Smiljka je kasnije saznala da mu nikada nije poslala ni jedan jedini dinar.

Znala je  da sve to nije istina, znala je da snaha želi da ih se oslobodi i sve ono što je njen otac godinama stvarao prigrabi za sebe, znala je ali nije mogla ništa. Bila je nemoćna, sama, mlada, uplašena, nesigurna, gladna ljubavi i doma.

Udali su je. Muž, dever i svekar nisu se treznili, svekrva bleda i bolesna, sva u modricama jedva da je bila živa. Venula je iz dana u dan i vrlo brzo umrla.

Smiljka je odmah zatrudnela. Saznanje da će postati majka zadržalo je u toj kući iz koje je htela da ode posle svekrvine smrti. Nije mogla, nije želela da svom detetu uskrati oca, da ono kao i ona raste bez oca i da svima bude teret. Tako je ostala u vrelom paklu alkoholizma i batina koje su postajale sve češće.

Mitar je tražio novac od nje da bi kupio rakiju. Ona nije imala. On joj nije verovao. Znao je ko joj je bio otac i koliko su bogati. Ono što nije znao je da ona nije imala ništa od tog bogatsva. Mislio je da ga laže. I tukao je. Nemilosrdno, divljački...

Branila se, otimala, grizla ali ništa nije vredelo. I pijan bio je jači.

Neretko mu je pomagao i brat. Tukli su je zajedničkim snagama tražeći da prizna gde je novac. Nije imala šta da prizna i nije mogla da se odbrani. Htela je da se ubije, da prekrati muke ali je odustala zbog deteta koje je nosila.

A onda su pijana braća ubila dete u njoj a nju nasmrt prebila. I ostavila u šupi iza kuće.

Našle su je komšije. Bila je u komi mesec dana. Preživela je. Oporavljala se sporo. Rane na telu zarastale su polako. One na duši nisu nikada zarasle. Posle šezdeset godina bol nije prestao. Nerođeno dete nikada nije zaboravila. Ni ubice deteta...

Bratu je pisala da je srećna, da je dobro. Želela je da ga zaštiti od njega samog. Znala je da ako samo nasluti kroz šta je prošla neće imati milosti. Znala je da će ubiti. A ona nije želela, nije smela da dozvoli  da on svoj život provede na robiji.

Odlučila je da se osveti. Morala je. Želja za osvetom je održavala u životu.

Čim se oporavila vratila se i donela balon rakije. Dala im je da piju. Pijane ih vezala za orah u dvorištu, uzela bič koji je mnogo puta parao njenu kožu i udarala po mužu i deveru dok nije pala od umora. Potegla je iz balona par gutljaja da povrati snagu, ustala, pogledala njihova tela na kojima su bili vidljivi krvavi tragovi biča, pljunula u lice prvo mužu pa deveru, okrenula se i otišla...

Nikada se više nije vratila u tu kuću. Ni u svoju rodnu kuću.

Dok joj se brat nije vratio iz vojske negovala je jednu baku, kuvala, prala, za stan i hranu. A kada se vratio iznajmili su stan. On se zaposlio, nešto kasnije i ona. Bio je malo ljut što je ostavila muža.

Nije mu rekla istinu. Pravu istinu čuo je tek kada su Mitar i njegov brat poginuli. Tek tada mu je Smiljka sve ispričala. Plakao je. Ne pamti da je videla njegove suze. Nije plakao kada je umro otac. Ni kada je majka umrla. Ni kada su ih odveli u dom. Bio je hrabar. Nije plakao zbog nje. Znala je to. Hteo je da je zaštiti...

Nekoliko godina kasnije upoznala je Petra, udala se, dobila ćerku. Preselila se u drugi grad zbog Petrovog posla.

Nedavno je postala udovica. Imala je predivnog muža, dobar brak . Živi sa ćerkom.

Brata i njegovu porodicu posećuje. U rodnu kuću nikada nije otišla. Snahu koja je udala i njenu decu nije želela da vidi. Ni žive ni mrtve.

Sada ima 79 godina. Proživela je lep život kako sama kaže, ali neke rane nikada nisu zarasle.  I tvdi da se iz kome probudila i da je preživela samo da bi se osvetila zlotvorima koji su joj ubili dete. Ja joj verujem...