Čarobni (blogerski) svet

U GOSTIMA 

U početku beše čarobni svet knjiga koje sam veoma rano otkrila. I čitala, čitala i čitala. Poistovećivala se sa junacima romana, bila sa njima, „videla“ sva ta mesta, upoznala sve te ljude…

Čitajući, bolovala sam njihove boli, radovala se sa njima, plakala sa njima, putovala na krilima mašte u neke daleke i nepoznate predele, geografski daleke i one druge, nepregledne predele ljudske duše…

Davno sam počela da pišem dnevnik, da zapisujem svoje misli, svoje prve tuge, prva razočaranja, prve ljubavi. Neka lutanja, traženja, boli, smeh, suze radosnice i one druge…

Otkrih igru rečima. Ta igra beše čudesna. Ta igra i mašta mogu da odvedu u neslućene predele…

Kroz pisanje, kao i kroz čitanje mogla sam da putujem kroz vreme, da budem prosjakinja i dvorska dama, sluškinja i kraljica, majka i bezdetna žena, dete i odrasla osoba, žena i muškarac, svemirski putnik, beduin zatrpan peščanom olujom u Sahari…

Mogla sam da uživam u suncu Mediterana i ledom okovane pustinje, da putujem predelima kojima ljudska noga nikada nije kročila, da u isto vreme budem u Parizu i Bombaju, u Australiji i na Pešteru…

Volim svoje junake i junakinje. Prolazim sa njima svim stazama kojima oni idu, radujemo se zajedno, patimo zajedno. Branim ih od sebe same. I kritikujem. I ljutim se na njih.

Možda previše sebi dopuštam ali svi oni su deo mene. U njih je utkan neki delić mene. Neko moje razmišljanje, neka misao, neki stav, neko iskustvo, neka tuga, sreća, suza…

Moji junaci i junakinje; neki od njih su izmaštani. Neki zaista postoje. Kako god, pomažu mi da bolje razumem svet u kome živim, da saosećam sa onima kojima je teško, da se radujem tuđoj sreći, da otrgnem od zaborava neke drage ljude, da ostavim zabeležene neke dogadjaje, da ispričam neke priče koje će čitati moji potomci, unuci, praunuci…

Beskrajno sam im zahvalna, jer bez njih ko zna da li bih mogla da prebolim neke boli. Ko zna da li bih umela da se radujem, da osetim pravu ljubav, iskonski bol i istinsku sreću…

Ko zna da li bih imala snage, znanja, volje i želje da prkosim životu…

Dok pišem, ja nisam ja. Ja sam glumac koji ulazi u ulogu svog lika, bio on stvaran ili izmišljen. Plačem, smejem se, psujem, grdim, tepam, hvalim, kritikujem, volim, mrzim, ljutim se…

Ne razmišljam o rečima, o rečenicama. Ne prebrojavam slova, redove, stranice. Samo pišem. Svaki stih, svaka priča je napisana u dahu. Papir pokapan suzama . Osmeh na licu. Glasan smeh ( neki psihijatar bi mi postavio ko zna kakvu dijagnozu ). I sada dok ovo pišem smejem se glasno…

Moji tekstovi su prepuni bola, ljubavi, besa, nemoći, prkosa, smeha…

Ne pišem po pravilima. Pišem srcem, ne razumom. Tako i živim…

Sve što sam ikada napisala, napisala sam na papiru, olovkom. Čak i roman, koji prekucan ima dvestotine osamdeset pet stranica…

I drugi roman pišem olovkom. U autobusu, parku, na poslu, u krevetu, za stolom, u fotelji sa sklupčanim nogama i sveskom na kolenima…

Dete u meni piše svoj dnevnik na papiru. Monitori, “pametni telefoni”, tableti nisu postojali u vreme kada sam ja počinjala da pišem. Onog trenutka kada uzmem rokovnik, svesku ili blokčić reči se same pišu. Monitor me ne inspiriše kao miris hartije.

Zašto pišem pod pseudonimom? Da budem potpuno iskrena, neću da ostanem bez posla, neću da me šlihtare koje igraju igrice u radno vreme prijavljuju direktoru što pročitam ili prokomentarišem nečiji tekst na blogu dok sam na poslu. Ali nije to presudno.

Presudno je da ne žudim za slavom. Ne želim da budem “ime”, poznati ili popularni pisac, bloger, kolumnista. Pišem jer uživam u pisanju. Istinski uživam. Pišem kada mi se piše, kada me nešto pokrene, dotakne. Kada sam srećna. Kada sam ljuta. Kada mi se plače. Kada se radujem. Kada sam setna…

Moja porodica, prijatelji i par rođaka čitali su ono što pišem mnogo pre nego što sam počela da pišem na blogu. Čitaju i danas oni i mnogi drugi, meni nepoznati ljudi. Čitaju blogreri, ljudi koje nikada nisam upoznala osim kroz njihove tekstove a ipak imam utisak da neke od njih znam godinama. Bliski su mi, dragi. Plačem ili se smejem dok ih čitam, emocije me preplave.

Ljudi koji me ne poznaju lično, njihovi komentari, sugestije, kritike i pohvale znače mi mnogo. Oni koji me ne poznaju a osete moju emociju, moje raspoloženje kroz stihova ili tekstove, podstiču me da pišem više i češće čak i kada nemam vremena, kada kradem od sebe same, od sna.

Inspirišu me. Svojim tekstovima, svojim komentarima…

Impresioniraju me kada shvatim koliko umeju da “pročitaju” mene kao ličnost, a ne samo moje tekstove…

Zahvaljujući blogu “upoznala” sam puno predivnih ljudi, talentovanih pisaca čije tekstove sa nestrpljenjem očekujem i radujem se, unapred se radujem susretu sa nekima od njih…

– “Mnogo bolje pišeš nego pre Luna, moram da primetim. I drago mi je zbog toga”…

– „Pa kad si pravo žensko, a suze su ok… i da ne zaplaćeš ne bi bila ti – heroina našeg blogerskog sveta… neko ko kaže i kad ja prosto ne umem, oćutim ili se, pravih reči setim kad im više vreme nije…“

– “ Dobro štivo je ono koje možeš čitati više puta, a opet ti zanimljivo, svaki put ga sagledaš iz neke nove dimenzije. Imaš redak dar da teške situacije prvo opišeš jednostavnim jezikom, veoma slikovito, u toj meri da se čitalac srodi sa tobom, a onda da se smeješ apsurdnosti onoga što te snašlo, na svačiji, ali prvo na svoj račun..“

-„Tvoja priča, emotivna, snažna, istkana maestralno i ubedljivo, priča koja iza svake reči krije još nekoliko sigurno težih i jačih priča, je najlepši epitaf koji si mogla dati našim bakama i majkama i svim ženama, koje su i poslednji zalogaj deci ostavljali, podižući ih u nemogućim uslovima.

Svaki detalj vidim, plovim sa tvojim mislima kroz hladovite sobe, što mirišu na čistoću, posvećenost, ljubav i uspomene…..I ti si mene vratila u prošlost, zajedno smo sa našim dragima i milima, onima, koji kako ono Ivo Andrić reče „nemaju drugog doma do našeg sećanja“.“

Ovo su neki od komentara koji me duboko dirnu i daju mi neverovatnu inspiraciju , obavezuju da se trudim da pišem još boljei češće…

Malo je reći hvala,ali ipak HVALA DRAGI MOJI BLOGERI ŠTO POSTOJITE…

p.s. Zahvaljujem se profesoru Darku Tadiću na gostoprimstvu

http://www.kreativnopisanje.org/gost-bloger-luna-carobni-blogerski-svet/