Muškarci su divna bića

Sve češće čujem da nema pravih muškaraca. Drvlje i kamenje po njima. Jure karijeru, piju pivo, sede u kladionicama, oholi su, bezosećajni, samoživi, nemaju duše…

Zašto ih nema i zašto su takvi i ko je kriv i da li je iko kriv…

Muškarce i žene rađaju žene, vaspitavaju, hrane, čuvaju, kupaju, paze i maze. Onda ti dečaci porastu i postanu muškarci. I to nesavršeni, bezosećajni, samoživi skotovi, kreteni…

Tako kažu žene…

Muškarci se retko oglašavaju na ove teme. Ima ih, nije da ih nema koji to čine ali valjda im je smor da troše reči uzalud jer znaju da su te bitke unapred izgubljene pa zašto bi se uopšte trudili da objašnjavaju…

Obrni, okreni sve se vrti oko žena. Savršenih, divnih, vrednih, pametnih koje ne mogu da nađu prave muškarce jer pravi su vrsta u izumiranju…

Drage moje dame, to što nema pravih muškaraca je naša / vaša krivica. Da niste od njih pravile mamine maze i da ste im ličnim primerom pokazale kako da poštuju i vole ženu bilo bi manje problema. I vaših i njihovih.

Da su žene malo više žene, prave žene, bilo bi više pravih muškaraca. Ovako smo tu gde smo, i mi i oni. Izgubljeni svi zajedno u nečemu što nam se nameće kao moderno, savremeno, IN, KUL…

Dok sam bila klinka bila sam okružena muškim društvom, sticajem nekih srećnih okolnosti. To je imalo svojih prednosti i mana. Mnoge važne lekcije naučila sam od njih, mojih drugova . I danas imam mnogo više muških nego ženskih prijatelja.

Ali da se vratim u vreme kada smo bili klinci. Počev od igara, preko izlazaka, do ćaskanja, uživala sam u našem druženju. Jedina mana toga što sam večito bila okružena muškim društvom je to što se retko koji momak usuđivao da mi se približi a i moji drugari su se ponašali previše zaštitnički .

Ako bi se neki momak i usudio da mi priđe, odmah su tu bili moji zaštitinici da ga upozore da pazi šta radi ako mu je život mio. Podrobno bi se raspitali o dotičnom i sve informacije su mi uredno preneli iako me to nije zanimalo i nisam to tražila od njih. Ipak, priznajem da mi je bilo drago što brinu. Ponekad me je nerviralo…

Da zanemarim te sitne problemčiće jer ipak je bilo mnogo više dobrih stvari.

Izuzetno sam cenila i cenim njihovu iskrenost i jednostavnost.

Kritike ili pohvale o garderobi, šminkanju, frizuri bile su mi jako važne jer oni nikada nisu govorili ono što ne misle. Bilo je rečenica“ izgledaš odvratno u tome“, „ šta si se nafrakala ko da si krenula na maskenbal“ , „ majke ti mile imaš li ti ogledalo kod kuće, daj bre pogledaj se, ne ličiš na žensko“…

Priznaćete da bi nam retko koja drugarica to rekla na ovakav način.

Bilo je i pohvala „ pun pogodak“, „bravo bre drugar, sad si se skockala za desetku“, „ jao kako si mi slatka u tome“…

Njihove devojke su postajale moje „drugarice“ iako znam da su ludele od ljubomore koja je bila potpuno bespredmetna.

Mojim momcima takođe nije bilo baš svejedno ali nisu ispoljavali preteranu ljubomoru. Ako je i bilo nekih sumnji nestajale su onog trenutka kada bi krenuli u zajednički provod. Momak bi tada shvatio da su oni zapravo OK i da se prema meni ponašaju kao da su mi rođena braća.

Njihove devojke, osim par časnih izuzetaka, to nikada nisu shvatile. Neke su čak išle toliko daleko da su tražile od njih da biraju „ ili ONA ili JA“ čime bi sebi potpisale momentalni raskid.

Ljutila sam se zbog toga, govorila im da nije fer, da razumem te devojke ali ništa nije vredelo. U takvim prilikama govorili bi da devojaka ima na svakom ćošku a prijatelji su retke zverke.

Bila sam im ponekad rame za plakanje, bili su i oni meni. Pratila sam ih u vojsku, pisala dugačka pisma sa detaljnim opisima svega što se dogadjalo u njihovom odsustvu.

Zezali su se da će i oni mene ispratiti kada krenem u vojsku, pisati mi opširna pisma – izveštaje, ako uvedu da i žene odlaze na odsluženje vojnog roka.

Smejali smo se tome, tada. Sada se smejemo što se to što smo tada shvatali kao zajebaniciju, pretvorilo u stvarnost. Sada imamo više žena na Vojnoj akademiji nego muškaraca. Dobro, preterujem, ali ne mnogo…

Nedavno smo na jednoj sedeljci umirali od smeha na tu temu. Ponaosob su mi pričali kako me zamišljaju u ulozi vojnika. Plakali smo od smeha. Jer toliko su tačno sve opisali. Vojska i ja, disciplina, autoritet, bespogovorno izvršavanje naredjenja; vojni sud . Zaglavila bih doživotnu robiju garant, tvde oni.
Ja u uniformi i cipelama sa minimum 8 cm potpetice. Tu smo se valjali od smeha. Jutarnja šminka koja mora da bude gotova za pet minuta. Nemoguća misija.


Naše druženje uticalo je kako na moj, tako i na njihove živote.

Koliko je na mene uticalo? Mnogo, moram priznati. Počev od načina razmišljanja, razumevanja muško – ženskih odnosa, druženja, sporta, knjiga, filmova, izbora zanimanja, hobija…

Viđamo se i danas, ćaskamo, smejemo, plačemo na ramenu kada smo u problemu. Nekada se izjadaju oni meni, nekada ja njima…

Juče me je drugar uz kafu i neobavezno ćaskanje šokirao. Reče da njemu žena kupuje sve. Od gaća do cipela. I da mu to smeta. I mama mu je sve to isto kupovala. I to ne samo dok je bio dete, već i kasnije. Tačnije, sve do ženidbe. Posle je nastavila žena. Kaže da se grozno oseća jer nikada nije sebi kupio nešto što mu se dopada. Čitav život nosi garderobu, cipele, gaće, čarape koju mu je birala majka ili žena. Očajan je.

Kada je majci pokušao da objasni da želi sam da izabere, plakala je. Ona se toliko trudi, ugađa mu, sve mu kupuje a on se ljuti, nezahvalni stvor. Isti je kao i njegov otac, govorila mu je. On bi zaćutao…

Kada je ženi, na samom početku braka, pokušao da objasni da on nije mali i da ona nije njegova mama, briznula je u plač i ponovila reči njegove majke. Optužila ga da je nezahvalan i samoživ a ona se toliko trudi.

Pokušavao je više puta da objasni ženi da mu to mnogo smeta, ali bez uspeha. Voli je, imaju dobar brak, divnu decu, lepo se slažu. Ona je zaista brižna majka i požrtvovana supruga. Što je stariji sve više svoju ženu doživljava kao majku, sve manje kao ženu. U problemu je jer ona neće, ne želi ili ne ume da pokuša da ga razume.

Nisam znala šta da mu kažem. Šokirao me je…

Drugi drugar mi se nedavno takođe žalio na svoju ženu. Njegova žena nema namere da mu pere, pegla i kuva. Nije se ona školovala tolike godine da bude njegova kućna pomoćnica. Neće ništa da radi iako on hoće da pomogne oko svega. Njoj je važnije da ide u solarijum, teretanu, kod pedikira, manikira, frizera, u šoping. Nema ona vremena da se bavi kućnim poslovima. Nema on ništa protiv da ona bude negovana i doterana, čak mu se to dopada. 

Samo da ima malo mere i razumevanja, da bar ponekad budu porodica a ne cimeri koji dele isti stan.

U šali mu rekoh da nađe kućnu pomoćnicu i oženi je.

Možda meni fali neka daska, možda sam prolupala, omatorila…

Žena može i treba da se obrazuje, da radi, da se doteruje, da ima svoja interesovanja i hobije ali isto tako treba da skuva ručak, održava kuću, deci da bude mama a mužu žena. Da ne glumi mamu mužu i još da kuka kako joj je teško, da ne glumi manekenku i cimerku koju ne zanima ništa osim njenih potreba ili hirova.

Ne razumem zašto se neke žene udaju. Ne razumem zašto svoje muževe nazivaju najpogrdnijim imenima ( onaj skot, idiot, kreten itd. itd. ). ne razumem zašto žive sa skotovima, idiotima i kretenima…

Ono što razumem i znam je da će svaka iole pametna žena napraviti od svog muškarca najboljeg muža na svetu ako ga voli, ako pokuša da ga razume, ako mu veruje, ako mu postane prijatelj…

Mislim na normalne muškarce. Ne na psihopate, alkose, siledjije…

Muškarci su divna bića. Žene su te koje od njih naprave nešto drugo. Prvo majke a kasnije i supruge…