Lunino blogČe

понедељак, 31. август 2015.

Ručak gori a baba se farba




Pametni ljudi vikendom odmaraju. Pogotovo kada je napolju sto stepeni. Samo lujke ko’ ja nedeljom kuvaju ručkove za celu nedelju. Musaka se već krčka u rerni, ja punim paprike i čujem babu kako me zove.


„ Šta hoćeš babaaa?! Spremam ručakaaakkkkk! Nemam vremena da ti pravim društvooooo!“


Derem se iz kuhinje da me baba čuje. Al’ ne vredi. Zove me da dodjem. Navalila ko’ mutav na telefon da je kupam.

Lepo sam joj rekla da ću je okupati čim stavim ručak da se kuva, al’ boli babu uvo. Ona ne može ništa da sačeka. Sve mora istog trenutka.


„ Dobro bre, šta si navrla! Okupaću te. Nećeš umreti neokupana a i ako umreš svakako će te neko okupati. A ako ne skuvam ručak umrećeš gladna. E onda niko neće mrtvu da te hrani.“, Zezam se ja sa babom iako mi živci rade.

„ Nisam gladna“ Ljutito će ona. „ Prvo ti mene okupaj pa kuvaj posle šta ’oćeš. Svrbi me kosa mnogo.“


„ Šta lupetaš bre? Kako kosa može da svrbi? Vruće je, znojiš se i svrbi te glava a ne kosa.“ 

Derem se iz kuhinje jer znam „ za jadac“. Baba me tako pozove da pita nešto pa me zadrži pola sata najmanje.

„ Ne svrbi me glava, nego kosa!“ Dere se i baba iz sobe. Po glasu znam da bljuje vatru. Al’ nema veze, bljujem i ja pa smo jedan jedan.


„ Ti si skroz prolupala a i ja ću pored tebe tako lude da odlepim!“ vičem. 

Pištim ko’ ekspres lonac. Što od vrućine, šporeta, rerne i lude babe. Uključim aspirator da izvlači miris jela a i da ne čujem babu.

Ne vredi. Dere se ona iz sobe toliko da je čuju komšije u trećoj kući od moje, a ne da je ne čujem ja u kuhinji.

Uletim u njenu sobu i pitam je kako kosa može da svrbi a samu bi sebe izlupala što dozvoljavam babi da me iznervira bar tri puta dnevno.

„ Može da svrbi kosa. Ova bela strašno svrbi. Ko’ vaške da sam dobila“, baba će meni ljutito. 

Crvena ko paprika. Ima da se šlogira sada, mislim se ja.


Stojim sa varjačom i razmišljam dal’ da je opalim sa istom po ludoj glavi ili da se samoubijem. Dilemu prekida njena naredba.

„ Moraš da me ofarbaš!!! Ova bela kosa strašno svrbi.“


U sunce ti jebem. Ubiću babu svega mi. Odrobijaću je. Kuvam tri ručka, vruće mi je, ne znam gde mi je glava od posla a baba bi malo da se farba i još izmišlja da je svrbi bela kosa. I još će u pola tri, tačno u to vreme, da traži da jede. Ko da ima ugrađen alarm u toj ludoj glavi.


„Ništa od farbanja danas“ kažem i odem u kuhinju.

„ Kako ništa. Pa moraš da me ofarbaš. Kad me već kupaš onda me i ofarbaj“

Navalila baba ko’ Vučko na TV ’ leb te jebo.


„ Nemam vremena. Zajebi farbanje. A i kupanje može tek kada završim ručak.“

Ona lupa, treska, pomera stočić, škripi, jauče, plače ( al’bez suza ) ko’dete kad mu uzmeš igračku. Radi sve ono što zna da me užasno nervira.

Zainatila se da je farbam a ja se zainatila da neću. Da je rekla da hoće da je ofarbam, možda bih je i ofarbala. Al ’te fore kako je svrbi bela kosa ne podnosim.



„ E sada neću da te farbam nikada više. Da ti život zavisi od toga, sad te ne bih farbala. Ti si bre takav folirant da si zajebala i Vučića. Sada ću da te okupam dok se kuva ručak. ’Ajde u kolica“.


Ona neće.

„ Kako bre sada nećeš a malopre si htela oči da mi izvadiš da te kupam u isto vreme kada kuvam ručak?“

„Neću! Kad’ nećeš da me farbaš neću ni da se kupam. Neću ni mrtva u kupatilo! “

„ A sada te ne svrbi bela kosa, a? E sada ima da te okupam pa da te ubijem. Da umreš čista. Da se ne muče oni posle da te ukočenu kupaju. I obući ću ti onu ’aljinu za saranu, i one minđuše ću da ti stavim. I našminkaću te. I pozajmiću pare da te sahranim, ali da te farbam neću nikada više. Ne ideš u švaleraciju ni u Knez na štraštu, nego u sanduk, Bože me prosti. Kakav si bre baksuz i majstor da iz ljudi izvučeš sve najgore…“


Al’ neda se baba…


„ Gde ja idem je moja stvar. Neću tebi da polažem račune! “

„ A kako ćeš ti to da ideš „ pitam ja.

„ Pa biciklom“. Mrtva ozbiljna će baba.

„ Kojim biciklom luda ženo. Pa ti ne možeš ni da hodaš a ne da voziš bicikl“

Pokaza ona meni rukom na kolica. Joj živote, il’ joj uzmi i ovo malo pameti što ima ( ako ima ) il’joj dodaj.

Rekoh joj da su to kolica a ne bicikl, da neko treba da ih gura a ja neću. Ona na to reče da će zvati Veru, Micu, Cicu…celu familiju i da će svi oni doći, jedva čekaju. I svi nju vole.


„ Aha! Sad će baš da dodju da te voze. Ni telefon nisu okrenuli tri meseca da pitaju dal’si živa. Boli njih dupe za tebe.“


Ugurah je u kupatilo, ona drobi kako je svi vole i svi bi je oni farbali, samo sam ja baksuz koji neće …Meni došlo da je udavim.


Okupah je nekako. Ofarbala je nisam. Sad’ne govori sa mnom. Ja slavim.


Već dan ipo baba i ja ne govorimo. Koja tišina. Kako prija. Da da bog da bude ljuta i da ne priča sa mnom do kraja života, slavila bih. Koji odmor za mozak…



p.s. napisah ovo da obavestim sve one koji se interesuju za babu, posebno Veru Uzelac :) Živa je i zdrava, pritisak joj 120/80 a ludja je nego ikad…

петак, 28. август 2015.

Žena sa stotinu lica




Pesniče
Čoveče
Ljubavniče…

Ti koji stihove ko` bisere nižeš
dušu dušom dodiruješ,
sa izvora moga piješ,
noći u dane pretvaraš,
suze brišeš…

Ne tuguj…
Osmehni se…
Napiši neke nove vesele rime
neka ponesu moje ime…
Popij vino crveno sa usana mojih,
speri otrove sa svoje duše
ne dozvoli da teku
tvojim venama više…

Jer…
Tvoja sam…
i vila i veštica,
i kurva i svetica,
i čarobnica i dvorska dama,
i svetlo i tama,
i komedija i drama…

Vrelo sam tvoje mladosti
izvor sam tvoje radosti,
meka postelja tvojih noći;
žena zbog koje krv ti ključa
ona zbog koje živiš i dišeš,
plačeš
kuneš
psuješ
voliš
i pišeš…

Tvoja sam nesanica
i prilježnica;
odmeh tvog dragog lica;
ludica…
kraljica i bludnica…
Tvoja sam žena sa stotinu lica…


Luna

уторак, 25. август 2015.

Sve se plaća pa i ova ljubav…




Nemam rezervnu zemlju. Imam samo ovu jednu, jedinu. Bednu, jadnu, opljačkanu, silovanu, poniženu, gladnu, siromašnu…

Ali je i takvu volim i ne bih je menjala za bilo koju bogatu, lepu, novu, umivenu i upakovanu u šarenu hartiju sa sve mašnicom.

Te umivene i čiste, sterilne, te gde vlada demokratija i gde su zaštićena prava svih su šarena laža a ja sam previše matora da verujem u to. U svakoj od tih lepo upakovanih država bih bila manjina. Morala bih da poštujem njihove zakone, da govorim njihovim jezikom i pišem njihovim pismom, da radim mnogo a budem plaćena manje od njihovih građana.

четвртак, 20. август 2015.

MIRIŠU VEKOVI




Mirišu vekovi
Na seobe, na ropstvo
Na zadah krvi i smrti
Zulume i hareme
Spaljene crkve i tu građene džamije
Ko` da su ženske haljine
Na danak u krvi
Na božur
Što Kosovom poljem cveta
Gde posle bitke osta
Umesto vitezova i junaka
Unakažena, ogromna, krvava
Hrpa ljudskog mesa…

Mirišu vekovi
Na stradanja
Na glad i ratovanja
Na vekovne borbe za slobodu
Na crvene reke
Koje su krv srpsku
Pretvarale u vodu
U nebrojenim borbama za slobodu…

субота, 01. август 2015.

I da sam normalna poludela bih




U poslednje vreme sve mi smeta. I svi mi smetaju. Tolerancija mi je opala do kritične tačke.

Na ulicama gužva, svi žure i jure ko` bez glave. Kasnim na posao i to me dodatno nervira. Mrzim da kasnim. A kad konačno stignem, nervira me koleginica. Koja uvek, ali uvek stigne pre mene i značajno me pogleda kada uletim u kancelariju sva zadihana.

Kako li ona dolazi na posao, pitam se. Verovatno avionom i to privatnim. Ili dojaše na metli.

Svako jutro, bez izuzetka žvaće kiflu. Koju umače u kafu od čega meni istog trenutka pripadne muka. Toliko da ne mogu ni da pomislim na doručak a ne da doručkujem. Jede onu kiflu, mljacka i uzdiše.

Ja na ivici nervnog sloma, jer znam šta je sledeće. Počinje jutarnji monolog.

„ Bože maco, blago tebi. Kako si ti mršava, a jedeš, nije da ne jedeš. A ja pogledaj kolika sam. Ništa živo ne jedem i stvarno ne znam od čega sam ovolika. Ma to je sve na nervnoj bazi. Samo se nerviram, na poslu, kući, na ulici. I večito sam na nekim dijatema. Celog života više gladna nego sita al’ ne vredi. Sva sam se nadula“ , uzdahne i nastavi da žvaće.

Lepo mi dođe da joj onu kiflu nabijem u usta da bar jedno jutro ućuti. Mada ona je i ne vadi iz usta osim kad počne da priča.


Ja ćutim. Ona nastavlja.

„ Ti samo ćutiš i ništa ne jedeš. Ajde uzmi malo“, nudi me.

„ Ne mogu, hvala. Nisam gladna“. Kažem što je moguće mirnije, a najradije bi joj usta zalepila selotejp trakom.

Ništa ne vredi što ja ćutim i nerviram se jer znam da sledi nastavak kao i svakoga jutra.

„Jao maco, blago tebi“. Opet je meni blago. Ubiću se majke mi ili ću nju ubiti.

„Vidi kako ti lepo stoji ta suknja. A pogledaj mene. Užas! Stomak mi se naduo, ništa ne mogu da obučem. A i nemam ništa. Onaj moj se steg`o, lakše mu zub izvaditi nego pare. A što ja idem na posao ko` prosjakinja, u ritama baš ga briga.“

Uzdahne, zamisli se, odlomi parče ko zna koje po redu kifle, pa nastavi.

„ Ti maco nemaš tih problema. Blago tebi. Tvoj Miša je divan. Duša od čoveka. On nije stipsa ko` ovaj moj….“ i onda još najmanje pola sata hvali mog i kudi svog muža. Znam svaku reč napamet. Rekla sam joj to, ali ne vredi. Ona i ne sluša šta ja pričam. Važno je samo da ispriča šta je naumila. Bar da promeni redosled reči. Ali ne. Kao da ima ugrađen CD…

Pokušavam da prekinem njen monolog.
„Dobro Ljiljo, divan je. Pusti priču ( koju priča svako jutro već dve godine, ali joj to ne govorim, nemam živaca da se raspravljam ), treba da radimo.“

Znam šta sledi i zlo mi je od toga.

„Ih, maco. Ti bi samo da radiš. Radićemo. Nije posao zec, neće pobeći….“ , pa razveze…

Kako nema šta da obuje, da obuče, kako rinta već trideset godina a nema pas za šta da je ujede, kako je udata za skota, deca su joj nemoguća i nevaspitana, kako je svekrva maltretirala, kako je svi mrze…

Meni je sve divno, krasno, ja nemam nikakvih problema, kod mene uvek teče med i mleko i blago meni. Nisam ni svesna koliko sam srećna pa mi ona ponavlja svako jutro već dve godine ne bi li me ubedila da sam ja najsrećnija a ona najnesrećnija žena na svetu…

Čak i da je sve tako kako ona kaže, čak i da sam normalna poludela bih. Majke mi…