Lunino blogČe

субота, 20. јун 2015.

Čarobni (blogerski) svet




U GOSTIMA 

U početku beše čarobni svet knjiga koje sam veoma rano otkrila. I čitala, čitala i čitala. Poistovećivala se sa junacima romana, bila sa njima, „videla“ sva ta mesta, upoznala sve te ljude…

Čitajući, bolovala sam njihove boli, radovala se sa njima, plakala sa njima, putovala na krilima mašte u neke daleke i nepoznate predele, geografski daleke i one druge, nepregledne predele ljudske duše…

Davno sam počela da pišem dnevnik, da zapisujem svoje misli, svoje prve tuge, prva razočaranja, prve ljubavi. Neka lutanja, traženja, boli, smeh, suze radosnice i one druge…

Otkrih igru rečima. Ta igra beše čudesna. Ta igra i mašta mogu da odvedu u neslućene predele…

Kroz pisanje, kao i kroz čitanje mogla sam da putujem kroz vreme, da budem prosjakinja i dvorska dama, sluškinja i kraljica, majka i bezdetna žena, dete i odrasla osoba, žena i muškarac, svemirski putnik, beduin zatrpan peščanom olujom u Sahari…

Mogla sam da uživam u suncu Mediterana i ledom okovane pustinje, da putujem predelima kojima ljudska noga nikada nije kročila, da u isto vreme budem u Parizu i Bombaju, u Australiji i na Pešteru…

среда, 17. јун 2015.

Muškarci su divna bića


Sve češće čujem da nema pravih muškaraca. Drvlje i kamenje po njima. Jure karijeru, piju pivo, sede u kladionicama, oholi su, bezosećajni, samoživi, nemaju duše…

Zašto ih nema i zašto su takvi i ko je kriv i da li je iko kriv…

Muškarce i žene rađaju žene, vaspitavaju, hrane, čuvaju, kupaju, paze i maze. Onda ti dečaci porastu i postanu muškarci. I to nesavršeni, bezosećajni, samoživi skotovi, kreteni…

Tako kažu žene…

петак, 12. јун 2015.

Kriza - svetska a naša

KNjIGA O MILUTINU

„Polakote, ljudi, znam ja i šta je rat i šta je porez, ama nisam ja sam svoju štalu ispraznio, nisam ja stoku propio ni prokock’o, nije u nju šap udario, nego rat i okupacija. Čeknite dok se Milutin zaima, pa će biti i državi i Milutinu – kažem a izvršioci ni da čuju.
Zakon ti, Milutine, izgoni junice, kažu, država traži svoje.“…




E moj Milutine davno si ti robijao zbog onoga „država traži svoje“. I sada država traži svoje, a ja nemam kome da se žalim pa pišem tebi. Ti ćeš jedini razumeti. Niko drugi neće i nije ga briga.

Ti si svašta preturio preko glave, preživeo i video al` ova čuda nisi. Ono  i mi smo svašta preturili preko svojih glava. I ratove  i bombardovanje i Jezde i Dafine i zemljotrese i poplave i nesreće i vlast koja je čas vlast čast opozicija.  Sve se to izmešalo moj Milutine pa ne može čovek da popamti ko je kad vlast a ko opozicija. Ili su svi jedno te isto….

I sada država traži svoje i nije je briga jel imaš il`  nemaš kao što je nije bilo briga ni u tvoje vreme. Ništa se moj Milutine ne menja. Opet došo` đavo po svoje. Čim ponestane državi para ona udari po sirotinji. Nekada su to bili prinudni otkupi, žito, krave, konji, volovi, svinje…

недеља, 07. јун 2015.

Haos na štiklama





Moje najjače oružje je jezik…

Dugačak može kuglu zemaljsku da opaše. Oštar, britak, britkiji od sablje. Kog`  on poseče tu ni trava ne niče.

Dok sam bila klinka strašno sam želela da budem muško. Pa kad me neko iznervira, onako baš pošteno, da mogu da ga prebijem. Muški…

Ali Bog mi nije dao snagu koju imaju muškarci ali mi zato dade jezik tj. jezičinu…