Lunino blogČe

уторак, 28. октобар 2014.

Nisam verovala u bajke




Uvek sam bila onako malo na svoju ruku, kako to lepo kaže naš narod. Zanimljivije mi je bilo da igram klikere, šutiram loptu , budem indijanac od kuvanja, povijanja lutkica i pretvaranja u princeze.

Nisam padala na priče i bajke na koje su padale skoro sve devojčice. Mene su uvek interesovale neke malo drugačije priče, pesme i romani.

U bajke nisam verovala, ali umele su da mi zaokupe pažnju. Naročito one u kojima se spominju veštice, vilenjaci, đavolčići…

четвртак, 09. октобар 2014.

Srce da ti pukne


KNjIGA O MILUTINU

„Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši’ smeti da zaborave, da l’ će ovo biti opisano! – odhukuje Tanasko Stragarac a sve gleda ka onom mestu i onom paklu ‘de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se – ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji’! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog ‘teo da to ostane zapisano, on bi ovak’u sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I manje zaboravnom nego što smo mi.“



E moj Milutine zaboraviše mnogi. Zaboraviše i šta je juče bilo a ne pre sto godina. I što da pamte i zapisuju kad su po belom svetu. A one tamo ič ne interesuju neki Milutini koji su kosti ostavljali po gudurama albanskog krša, Krfa, Bizarte, Soluna…

Ne interesuje to ni mnoge ovde u Srbiji a što bi tamo neke strance.

Mladi otišli odavde. Ne treba Srbiji pamet, mladost i lepota. I nisu oni Milutine otišli što im se išlo. Jok more. Morali da odu. Ne treba Srbiji učen svet. Ne treba Srbiji da se složi i množi, da napreduje, da ima pamet i znanje...

Ne trebaju Milutine Srbiji ni volovi i junice, ni njive i pašnjaci…

Ne treba joj ni selo. Opustelo je. Kuće oronule, njive zatravile, voćnjaci se osušili, vinogradi rađaju al` nema ko da bere. 
Ni šljiva više nema ko` što je nekad bilo. Nema ni kokoške, ni junice il` bika. Nema plača beba ni cike dece. Škole zvrje prazne. Šta će škole bez dece?


Srce da ti pukne kad vidiš sela sa dva tri starca. Prevalili osamdesetu i sede tako u pustom selu. Čekaju smrt a ni ona neće da dođe u prazno selo.


Pobegli mladi iz sela. Nema tamo `leba za njih. Neki ostali, mučili se, radili, kopali, sadili al` nema kome da prodaju. Samo državi a država `oće džabe. Neće da plati il` im da nešto tek da nije džabe. A i to što da, seljaci moraju da iznude. Da dižu bune da dobiju svoje. 

Neki se još rvaju sa državom, a neki digli ruke od dedovine. Otišli u gradove, u fabrike. Al` ni fabrika više nema. Zvrje prazne, propadaju. I one zatravile i oronule. Jel` znaš ti da ni šibice više nema ko da pravi u Srbiji. Sve se uvozi, moj Milutine…


Sada ti rade samo banke i to strane, kažu naše ne valjaju, menjačnice, kockarnice, noćni klubovi i splavovi…
Te strane banke oguliše nam i kožu sa leđa. Šta ih briga za nas, nismo njihovi. 
Ruku na srce, ni ovi naši nisu bolji iako smo njihovi, al` gule nas ko` tuđe.

I sve ti je Milutine na stranom jeziku. Ti sad da nešto ustaneš i dođeš, ne bi znao gde si. Mislio bi da si u Engleskoj il` Americi. Sve na engleskom piše. Jel` znaš ti Milutine, a prošao si tri rata, šta je butik ili ofis, ili hamburger…

Ne znaš, dabome da ne znaš. Ne zna ni moja majka a kako ti da znaš. Majci prevedoh da je butik prodavnica, ofis kancelarija a hamburger pljeskavica. Al` ne znam ni ja sve da prevedem. Nisam učila engleski. Mislila da mi neće trebati kad` živim u Srbiji. Kad` ono treba. Ako ne znaš engleski ne možeš ni posao da nađeš. Džaba ti srpski, on ne treba nikome više.

Znam da nećeš verovati, al` nemamo više ni vojsku. Ni topove, ni tenkove…

Znam ja da si ti vuko` topove preko albanskog krša ko da su od suvog zlata da ih sačuvaš. Al` sada ih nema. Pretopljeni, prodati u staro gvožđe. Kažu, ne treba nama to. Ni vojska nam ne treba. Budi bog s` nama. Da se prekrstiš i levom i desnom.


Ima sad` i neka „parada“. Pričaću ti i o tome al` drugi put. Pravo da ti kažem ne znam kako to da ti objasnim a da razumeš. Znam ja da ti nisi ni glup ni tup, al` ovo je mnogo teško da se objasni i ovima što sada žive u Srbiji…



среда, 01. октобар 2014.

Miris Beograda





Beli Grad…
Moj grad…
Avalski toranj u daljini i znam, stigla sam kući. Srce počinje da bije jako kao da hoće da iskoči iz mojih grudi, da zagrli voljeni Grad. Koliko sam srećna!!!!

Taj osećaj se ne može rečima opisati….
Osećam taj dragi miris, miris mog Belog Grada dok mu se polako primičem ma od kuda i ma kada se vraćala…KUĆI…